Чин 2, Сцена 12: МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ
МИЛАДИН (увлачи се лагано у канцеларију).
ЖИКА (и не обраћајући пажњу на Миладина): А Вића?
МИЛИСАВ: И ја и господин Вића стигли смо у исто време.
МИЛАДИН (који је пришао столу Жикином): Овај… господин-Жико, отишао је господин капетан.
ЖИКА: Знам да је отишао, па шта?
МИЛАДИН: На то, знаш, господин-Жико, како ти рекох, тај Јосиф из Трбушнице, увраћао је тако као човек у мој дућан, па…
ЖИКА: Е, јеси чуо, баш си ти некакав неучтив човек! Видиш да се два чиновника разговарају, а ти твога Јосифа из Трбушнице. Како то, оца му, не помислиш мало: ови чиновници падоше с ногу радећи, право је да се одморе и да као људи преговоре реч-две.
МИЛАДИН: Па, ја…
ЖИКА: Шта: „па, ти“. Чекај, брате! Неће тај твој Јосиф да се истопи за дан–два, нити ће Трбушница да се расели. Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан.
МИЛАДИН: Па ја велим…
ЖИКА: Ама нема шта ти да велиш, него изађи напоље док свршимо разговор, на ћу да те зовем после, те натенане да те саслушам.
МИЛАДИН: Велим, знаш, већ три месеца због тога долазим.
ЖИКА: Па три месеца, него! А шта би ти хтео, да свршиш ваљда ствар за три дана. Дете једно од киле меса па га чекаш девет месеци, а ти би хтео да ти твога грмаља из Трбушнице дам за три дана. Ти мислиш, правда, то је тако, узбере се као зрела крушка. Правда, то је стрпљење, упамти то, па немој да насрћеш на правду као јуне, него чекај, брате!
МИЛАДИН: Па ја чекам већ…
ЖИКА: Е, да чекаш још. Да умреш, бре, па да дођеш пред рајска врата, па би ти онај тамо морао казати: чекај… ако је само тамо на небу уређена администрација и ако има неког реда… ’Ајд, изађи напоље док свршимо разговор, па ћу те ја звати.
МИЛАДИН: Добро! (Одлази).