Чин 1, Сцена 14: АЛЕКСА, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА, МИЛИСАВ (једновремено кад Алекса уђе): Шта је?
АЛЕКСА (поверљиво): Ту је!
ЈЕРОТИЈЕ (запрепашћен пред страшним фактом): Лице?
АЛЕКСА: Онај што га тражимо!
СВИ (сем г. Жике): А-а-а?!!
ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама… сумњиво лице?
АЛЕКСА: Онај што га тражимо! (Сви се окупљају око њега).
ЈЕРОТИЈЕ (имитира га): „Онај што га тражимо!“ „Онај што га тражимо!“… Па зар ти, мајку му, у овако озбиљним моментима, не умеш ништа више да кажеш?
АЛЕКСА: Па ето то, шта имам друго да кажем?
ЈЕРОТИЈЕ: Где је?
АЛЕКСА: У кафани „Европи“, јутрос је стигао.
ЈЕРОТИЈЕ: Јутрос? Овај… шта сам оно хтео. Дедер ти, брате, одговарај мени по реду, немој тако „јутрос је стигао“. Дакле, прво и прво… (Збуни се). Шта сам оно хтео, господине Вићо, прво да питам?
ВИЋА: Кад је стигао?
ЈЕРОТИЈЕ: Ама, питао сам то! А, јест! Тасо, дедер читај депешу.
ТАСА (чита): „Према сазнању и трагу досад уоченом“…
ЈЕРОТИЈЕ: Прескочи то! Одавде, ево, одавде читај!
ТАСА (чита): „Лични опис овога сумњивог лица непознат је власти, једино се зна да је то млад човек.“
ЈЕРОТИЈЕ: Чекај! Дакле, је л’ му знаш лични опис?
АЛЕКСА: Не знам!
ЈЕРОТИЈЕ: Оно, није ни потребно, пошто је лични опис и иначе непознат властима. А је ли млад?
АЛЕКСА: Јесте!
ЈЕРОТИЈЕ: Млад?… Је л’ знаш сигурно да је млад?
АЛЕКСА: Па јесте, млад је!
ЈЕРОТИЈЕ: Добро, онда даље… (Чиновницима). Па припитајте га и ви штогод; ја већ не умем да се сетим шта још да питам.
ВИЋА (Алекси): По чему си ти посумњао да је тај младић сумњиво лице?
ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, по чему си посумњао?
МИЛИСАВ: Јеси ли разговарао с њим?
ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, јеси ли разговарао с њим?
АЛЕКСА: Ево, ако хоћете, све по реду да вам кажем.
ЈЕРОТИЈЕ: Па тако, брате! Разуме се да треба све по реду да нам кажеш. Ја не знам и шта сте га окупили са тим питањима па само збуњујете човека.
АЛЕКСА Пробудим се ја јутрос рано кварен ми сат па не знам колико је било, ал’ биће да је било пет, пола шест. Може бити и више, ал’ више од шест није било. Пробудим се тако и осетим нешто као да ми не ваља стомак. Јео сам пре неки дан неки спанаћ са овчетином, па од то доба као нешто не ваља ми стомак. Завија ме тако и диже ме по два три пута на ноћ, те рекох да узмем мало старе комовице са кичицом…
ЈЕРОТИЈЕ: Уха, ди си ти запео! Па онај ће, бре, да побегне док ти то све испричаш. Говори, брате, брже!
ВИЋА: Краће!
МИЛИСАВ: Замисли да си на саслушању!
ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, говори као да си на саслушању.
АЛЕКСА (запне као ђак научену лекцију): Зовем се Алекса Жуњић, по занимању сам шпијун, имам 40 година, нисам суђен ни осуђиван, са оптуженим нисам ни у каквом сродству…
ЈЕРОТИЈЕ (ставља му шаку на уста): Ама чекај, брате! Е, јес’ ово лудо, за цео срез је лудо.
ВИЋА: Почни оданде кад сам те ја послао у варош да процуњаш.
ЈЕРОТИЈЕ: Одатле, дабоме!
АЛЕКСА: Ако је одатле, онда је лако. Пођем ја по наредби господин-Вићиној прво да обиђем све гостионице…
ВИЋА: Па свега је једна у целој вароши.
ЈЕРОТИЈЕ: Ама, не прекидај га!
АЛЕКСА: Јест, како је свега једна гостионица у вароши, то прво одем у њу, односно у „Европу“. Запитам газду: има ли ово два-три дана каква путника, а он вели: има три недеље како му никакав путник није прекорачио праг.
ЈЕРОТИЈЕ: Ја не знам ког би ђавола и тражили путници овде?
АЛЕКСА: Па онда… Ух, ето, заборавих где сам стао!
ЈЕРОТИЈЕ: Па дабоме! Ама кажем ја вама не прекидајте га. Стао си: како већ три недеље ниједан путник није прекорачио праг.
АЛЕКСА: Јесте! И таман ја пођем, а газда се присети, вели: од јутрос…
ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха…?
АЛЕКСА: Вели, од јутрос је стигао један.
ЈЕРОТИЈЕ: Од јутрос, дакле. Господо, упамтите, од јутрос!
АЛЕКСА: Питам газду: како му је име? Газда вели: не зна. Кад је питао, он није хтео да каже име.
ЈЕРОТИЈЕ: Аха, ту смо! Није хтео да каже име. Упамти то, г. Вићо!
ВИЋА: То је врло сумњиво!
МИЛИСАВ: То је он!
ТАСА: Он је!
АЛЕКСА: Питам ја: је л’ излазио где, је ли говорио с ким, шта је радио? Газда вели: завукао се у собу па нигде не излази.
ЈЕРОТИЈЕ: Аха!
ВИЋА: Аха!
МИЛИСАВ: Аха!
ТАСА: Аха!
АЛЕКСА: Хтео сам да уђем код њега па рекох: боље да му не падне у очи! Отишао сам само до врата, прислонио уво и слушао; чујем — мрда.
ЈЕРОТИЈЕ: Мрда?
АЛЕКСА: Јест, мрда! Па рекох, ’ајде да ја брже боље јавим вама.
ЈЕРОТИЈЕ: Господо, он је!
ВИЋА: А ко би други могао и бити?
МИЛИСАВ: Јутрос стигао, млад, неће да каже име, сакрио се у собу…
ЈЕРОТИЈЕ: И мрда!…
ТАСА: Ала га брзо ухватисмо!
ЈЕРОТИЈЕ: Море, то је оно што га још нисмо ухватили.
ВИЋА: И може нам још и умаћи.
ЈЕРОТИЈЕ: Па може, дабоме, кад овај запео па ми прича како га завија стомак и како га диже ноћу. ’Ајде, говорите, како ћемо? Морамо бити обазриви, јер такви се људи не предају лако; он ће да се брани и — пуцаће.
ВИЋА: Хоће!
ЈЕРОТИЈЕ: Дедер, господине Милисаве, ти си био поднаредник у војсци; дедер ти направи план. ’Ајде, покажи се!
МИЛИСАВ (важно, Алекси): У којој је соби?
АЛЕКСА: Соба број четири.
МИЛИСАВ (размишља најпре, затим узме штап од Алексе и казујући план повлачи штапом по поду): Ја мислим овако: да господин Вића са Ристом пандуром прими на себе десно крило и да крене одавде, кроз Милићево сокаче, па кроз Милетину башту, да избије с оне стране „Европе“. (Сви прате пажљиво и иду за Милисавом гледајући у врх штапа). Ја ћу са Јосом да примим лево крило и ударићу на кнез-Јевтин бунар, крај Мила папуџије, па ћу избити иза општинског кантара, те с ове стране „Европе“. Ви ћете, господине капетане, бити центар…
ЈЕРОТИЈЕ (преплаши се): Ко центар?
МИЛИСАВ: Ви!
ЈЕРОТИЈЕ: Таман! Па у мене да гађа онај, је ли?
МИЛИСАВ: Ама не, него ви ћете држати средину. Са вама ће поћи Таса.
ЈЕРОТИЈЕ: Таса? Ала ми изабрасте војску.
ВИЋА: Боље је, господине капетане, нека пође с вама. Не зато што би вам био од помоћи, него да не остане у канцеларији, јер ће побећи и сићи у чаршију те разгласити све.
ТАСА: Нећу, богами!
ЈЕРОТИЈЕ: Хоћеш! Знам те! Него ћеш ти са мном — центар!
МИЛИСАВ: Ви ћете да сиђете право чаршијом.
ЈЕРОТИЈЕ: И онако, правићу се као да сам пошао на пијацу. А ти (Таси) да не мрднеш од мене.
МИЛИСАВ: Кад тако опколимо „Европу“ са свих страна…
ЈЕРОТИЈЕ: Бре, бре, бре, читаву Европу ће да опколимо! Па онда?
МИЛИСАВ: Онда морамо извршити напад.
ЈЕРОТИЈЕ (препадне се): Какав напад?
МИЛИСАВ: Кад стигнемо сви на своја места, ви ћете, господине капетане, да нам дате знак звиждањем.
ЈЕРОТИЈЕ: Е, то не могу!
МИЛИСАВ: Зашто?
ЈЕРОТИЈЕ: Не умем!
МИЛИСАВ: Шта не умете?
ЈЕРОТИЈЕ: Не умем да звиждим, није ми бог дао дара за то. Умем тако кад вабим пса, или кад звиждим ћурану, али кад дође тако нека опасност, а мени се нешто стегне овде, па напрћим уснице и само дувам, али не излази никакав глас.
МИЛИСАВ (Таси): Умеш ли ти да звизнеш?
ТАСА: Умем, господине Милисаве.
МИЛИСАВ: Е, ево, Таса ће да звижди.
ЈЕРОТИЈЕ: Јест, он нек буде звиждаљка, да бар и од њега буде неке фајде.
ВИЋА: Добар је овај Милисављев план, господине капетане!
ЈЕРОТИЈЕ: Бре, господине Милисаве, где би ти био крај да си остао у војсци па да освајаш тако Европе. Овај план ти паре вреди. Само, не рече шта ћемо са г. Жиком? (Потражи га и види га на столици како спава). Знаш шта, нек остане овде као резерва.
АЛЕКСА: А ја да пођем напред па да се нађем тамо.
ЈЕРОТИЈЕ: И да прислушаш мало, шта ће на све то да каже грађанство… Ако ко гунђа штогод, забележи му само име, јер грађанство треба да зна да држава не трпи гунђање у овако озбиљним тренуцима. (Осталима). Е, па ’ајде сад, господо, само храбро и паметно. Тасо, причекај ме на капији! (Сви се повлаче у канцеларију, сем Жике који остаје спавајући).