Чин 2, Сцена 15: ПРЕЂАШЊИ, МИЛАДИН затим СПАСА
МИЛАДИН (улази, прилази господин-Жики и почиње своје казивање): Па тај Јосиф из Трбушнице, увраћа тако чешће као човек у мој дућан…
ЖИКА (шчепа дивит): Чујеш, ако ми још једанпут поменеш тога Јосифа из Трбушнице, ја ћу те дивитом у главу!
МИЛАДИН: Па ја као мислим…
ЖИКА: Ама шта имаш да мислиш. Позвао сам те овде да будеш грађанин, а кад си грађанин, онда нема шта да мислиш!
ВИЋА: Богати, господин-Жико, да ми уступиш твоје место.
ЖИКА: Хоћу! (Диже се). Ево, седи!
СПАСА (улази).
ЖИКА: А, ето га, то је тај грађанин из апсе.
СПАСА: Ни за шта, богами, господин-Жико, ни за шта.
ЖИКА: Знам де, верујем ја теби; а оно што си протурао лажне динаре, то је онако, више шале ради.
СПАСА: У брзини, господин-Жико, знаш како је, у брзини!
ЖИКА: Па јес’, што кажеш, у брзини. У брзини га примиш, у брзини га и даш!
СПАСА: Јес’!
ЖИКА: Знам, де! Него, не ваља му само што смо ти у фијоци нашли сто и неколико лажних динара.
СПАСА: Па набрало се. Од дана на дан па се набрало. Дође муштерија, тражи оку вина…
ЖИКА: А ти њему оку рђавог вина, а он теби рђав динар.
СПАСА: Јес’, господин-Жико, тако је како ти кажеш.
ЖИКА: Ништа, ништа, за овај пут ће да те прође. Треба ми, знаш, овде један грађанин који није осуђиван, а како је у овој вароши тешко наћи грађанина који није осуђиван, то још ако и тебе осудим… ’Ајде, нека ти прође засад, само да промениш вино; оно вино ти не ваља.
СПАСА: Променићу, господин-Жико. Извол’те прекосутра, друго вино ћу отворити.
ЖИКА: Е сад, хајде тамо код господин-Виће.
ВИЋА (који јс дотле разгледао акта): Је л’ ви знате зашто сте овде?
МИЛАДИН, СПАСА (у један глас): Не знамо, господин-Вићо.
ВИЋА: Имам да саслушам једног врло великог политичког кривца, па по закону треба да су присутна два грађанина. (Звони Јоси који се појави). Донеси из практикантске собе две столице. (Јоса оде у практикантску собу).
СПАСА: Ако, да постојимо, господин-Вићо!
ВИЋА: Не бива, није то замало. Има ту сат и више посла. (Јоса је донео и наместио столице).
МИЛАДИН (седајући рикне и рипне, прихватајући се руком за задњицу).
ЖИКА: Шта је, море?
МИЛАДИН: Набодо’ се, господине, ух, грдно се набодо’!
ЖИКА: Ако, де, ако! Па дабоме, кад она стока Јоса узме Тасину столицу. (Загледа столицу и узима нешто). Гле, молим те, метли му иглу.
МИЛАДИН: Ух, засврбе ме, до срца ме засврбе!
ЖИКА: Ех, па и ти! Није ти ваљда с те стране око. Шала, брате. Знаш како је: чиновници се шале између себе, а ти опет… Седи, седи сад слободно!
МИЛАДИН (седа с неповерењем).
ВИЋА: Јеси л’ превио табак, господине Милисаве? Напиши му тамо „Рађено“ и упиши имена присутника. (Звони Јоси који се јавља на вратима). Доведи ми онога господина из апсе.
ЈОСА: Кога?
ВИЋА: Онога де, јутрошњега. Као да су ти пуне апсане господе па не знаш кога?
ЈОСА: А јес’! (Оде).
ВИЋА (Милисаву): Јеси ли написао заглавље?
МИЛИСАВ: Јесам!
ВИЋА: Уписао си и ове?
МИЛИСАВ: Јесам!
ВИЋА (грађанима): Слушајте ви, бре! Да не причате по чаршији што овде чујете и видите, јер је ово државна тајна. Једну реч ако ланете, испребијаћу вас као мачке, у име државе.
МИЛАДИН, СПАСА (једногласно): Јок! Како! Молим те!
ВИЋА: Упамтите само што вам кажем!