Чин 2, Сцена 13: ЖИКА, МИЛИСАВ, ЈОСА
ЖИКА: Па онда? (Звони).
МИЛИСАВ: Ја и господин Вића уђемо сами.
ЈОСА (јавља се на вратима).
ЖИКА: Не пушћај више никог!
ЈОСА (повлачи се).
МИЛИСАВ: Стегло нам се срце, знаш већ како је, и једнако шапћемо и договарамо се. Ја предлажем да понесемо један џак па да уједанпут упаднемо у собу и да му набијемо џак на главу. Господин Вића предлаже да напунимо шаке алевом паприком, да упаднемо у собу па да му саспемо алеву паприку у очи. Таман се ми тако договарамо, а дође собарица па каже: „Море, не бојте се, питом човек као јагње. Јутрос сам га, вели, помиловала за подваљак, па мек као рукавица и мирише сав на парфим!“ Ал’, опет, ми као вртимо главом, јер може човек имати кожу меку као рукавица, и мирисати на парфим, па опет да има револвер у џепу. Онда нам каже собарица: „Ја ћу да кидишем на њега!“ Има, знаш, храбрих собарица, па смеју тако да кидишу на човека! Куцне она на врата, а отуд одговара онај као голуб: „Слободно!“ Нама заигра срце…
ЖИКА: … И сиђе у панталоне!
МИЛИСАВ: Сиђе, боме! Није да кажеш да ме је страх, ал’… опет знаш, нисам рад да погинем. Ја сам, видиш, кадар да насрнем голим грудима на читав батаљон непријатеља, — али кад има где да се заклоним да не може да ме погоди. Није што је мене страх да ме он погоди, него само зато што нисам рад да погинем!
ЖИКА: Па ко је први ушао?
МИЛИСАВ: Собарица.
ЖИКА: А онај?