Чин 2, Сцена 14: ВИЋА, ПРЕЂАШЊИ
МИЛИСАВ: Ах, ето, господин Вића, па нек ти он каже.
ВИЋА: Шта то?
МИЛИСАВ: Причам господин-Жики како се капетан јутрос препао.
ВИЋА: Кукавица! Ето, молим вас, људи, пала му у руке једна крупна ствар, могли би најмање петнаест њих да похапсимо, а он не сме. А где је он, бога вам?
ЖИКА: Отишао да пошље депешу министру.
ВИЋА: Па што, брате, није чекао ја да му је концептирам? Ко зна шта ће он све написати.
МИЛИСАВ: Није, море, толико због депеше; отишао је да се уклони док ми извршимо саслушање над оним.
ВИЋА: Како, зар неће он присуствовати?
ЖИКА: Неће. Вели, може онај имати бомбу, па бум! А он, што каже господин Милисав, не би рад био да погине. Него је казао да почнеш ти ислеђење и без њега.
ВИЋА: Вала и не треба ми, и волим сам да руководим целу ствар. Дај ми, богати, господине Милисаве, оне списе нађене код оптуженог.
МИЛИСАВ (дајући му): А, каже капетан, треба и два грађанина, присутника…
ВИЋА: Јес’, боме. Шта велите, кога да узмемо?
ЖИКА: Једнога имам овде, а другога… јес’ богами, имам и другога: јуче сам ухапсио Спасу механџију.
ВИЋА: Па зар из апсе?
ЖИКА: А што, брате, ако је и у апси, он је опет грађанин. А није да кажеш да је за неки злочин, него протурао лажне динаре. Није их он ковао, него само протурао; а то, брате, и ја, кад ми се нађе у џепу, гледам да протурим. Па и сам господин капетан, кад наиђе на оловни грош, одвоји, вели: ово је добро за тас кад идем у цркву.
ВИЋА: ’Ајд, дај ми те твоје грађане!
ЖИКА (звони).
ЈОСА (на вратима).
ЖИКА: Нек уђе газда Миладин и кажи апсанџији да ми доведе Спасу механџију.
ЈОСА (повуче се).
ВИЋА (Милисаву). Хоћеш ти, богати, господин-Милисаве, да водиш записник? Поверљиво је, и после, тај записник иде министру.
МИЛИСАВ: Ја ћу, разуме се!