Чин 1, Сцена 8: ЈЕРОТИЈЕ, МАРИЦА
МАРИЦА (долази из собе): Јеси ли сам, оче?
ЈЕРОТИЈЕ: Нисам.
МАРИЦА (гледа): Нема никога?
ЈЕРОТИЈЕ: Нисам сам кад ти кажем… Заузет сам мислима… врло важне бриге.
МАРИЦА: Ја не знам какву бригу имаш, али ја морам говорити с тобом још сад.
ЈЕРОТИЈЕ: Не могу, немам кад!
МАРИЦА: Ако не говоримо сад, биће доцкан. Ја те молим да ме саслушаш, јер ћеш се иначе кајати.
ЈЕРОТИЈЕ: Добро, ’ајде говори, али кратко и јасно. Кажи име и презиме, године старости, место рођења, јеси л’ који пут осуђивана и зашто, и одмах пређи на изјаву.
МАРИЦА: Слушај, оче, ти знаш да сам ја већ у годинама и да је ред и дужност родитељска да ме збринете.
ЈЕРОТИЈЕ (не слуша је, већ размишља за свој рачун): Треба послати пандуре у срез. Колико имамо коњаника пандура? (Броји на прсте).
МАРИЦА: Ја сам чекала све досад да ви ту своју дужност испуните.
ЈЕРОТИЈЕ (сам себи): А треба и распис председницима…
МАРИЦА: Па ви мене и не слушате?
ЈЕРОТИЈЕ: Не слушам. Ето, видиш и сама да немам кад да те слушам!
МАРИЦА: Добро, оче, ал’ знајте да ћете имати кад да се кајете…
ЈЕРОТИЈЕ: Слушај, све што имаш реци ти твојој мајци, а ја овај… па видиш ваљда и сама да ми је оволика глава од брига!… Лице… антидинастички списи, плава риба, класа, пандури, расол за господина Жику, па онда фењер, па поп, па класа, распис председницима општина… Све се то, видиш, меша у мојој глави и крцка… Остави ме, остави ме, молим те, или… још боље, седи ти овде, а ја ћу тебе да оставим. (Одлази десно).