Чин 1, Сцена 3: ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА
ЈЕРОТИЈЕ: Шифра, а? Је л’ нешто важно?
ВИЋА: Не знам!
ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио?
ВИЋА: Јесам.
ЈЕРОТИЈЕ: Па шта је?
ВИЋА: Не знам!
ЈЕРОТИЈЕ: Ама, како не знаш?
ВИЋА: Ево, па читајте сами! (Даје му телеграм).
ЈЕРОТИЈЕ (чита и изненађује се. Загледа депешу са свих страна, погледа Вићу, па опет покушава да чита): Па добро, шта је ово?
ВИЋА: Не знам.
ЈЕРОТИЈЕ (чита гласно): „Плава риба“ јест „плава риба“. Будибокснама! (Чита опет). „Плава риба, кљукана династија“. (Тргне се). Ама, господине Вићо, шта је ово. (Чита даље). „Локомотива, округ, трт, трт, трт“… (погледа у Вићу па наставља) „зора, кундак, владика, фењер, свастикин бут, бубањ, печат, пензија, поп!“ (Престаје). Будибокснама, шта је ово?
ВИЋА: Не знам, не разумем. Знојио сам се по сата док сам разрешио.
ЈЕРОТИЈЕ (шета замишљено): Што не разумеш ти, добро; али, ето, ни ја не разумем. Ниједну реч не разумем. ’Ајд ово „династија“ и ово „трт, трт, трт“, кад се веже, рецимо, могло би се још некако и разумети. То би могло значити на пример: „Улите у народ страхопоштовање према династији!“ Ал’ ово друго, овај поп, па ова плава риба и овај свастикин бут, то баш не може ништа значити. (Чита опет у себи). Не знам! (Мисли се). А да ипак ово не значи нешто само врло завијено речено, а? И то можда врло важно?
ВИЋА: И ја бих рекао.
ЈЕРОТИЈЕ: То би морало бити штогод врло важно, јер ако би било да тебе, господине Вићо, отпуштају из службе, због онога што си удесио да се у акта подметне лажни тестамент, то не би морало шифром.
ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали због оног што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање.
ЈЕРОТИЈЕ (уједа се): Јест, не би ни то морало шифром! Мора да је то важније што. Да није мобилизација, или… ко зна шта све може бити? Ама, јеси ли ти то, господине Вићо, добро разрешио?
ВИЋА: Реч по реч. Видо̂ сам одмах да је нешто врло важно, па сам пажљиво радио.
ЈЕРОТИЈЕ (мисли): „Плава риба“! Добро, нека му буде „плава риба“, али „кљукана династија“? Кад се зрело размисли, има ту и увреде, господине Вићо! То не може друкче бити, него ти си нешто погрешио.
ВИЋА: Ево, да донесем шифре, па сами да видите.
ЈЕРОТИЈЕ; Разрешио си доњом, општом шифром?
ВИЋА: Јесте!
ЈЕРОТИЈЕ: А ниси пробао горњом, специјалном?
ВИЋА: Гле! Нисам, богами!
ЈЕРОТИЈЕ: Па то ће бити, то ће бити, господине Вићо! ’Ајде брже, ако бога знаш, изгорех од нестрпљења! ’Ајдемо у канцеларију! (Оду десно).