Чин 2, Сцена 19: ПРЕЂАШЊИ без ВИЋЕ
КАПЕТАН: Па јес’, тако је, има право човек. То је увреда у званичној дужности. (Спази практиканте). А шта сте се ви, бре, ту искупили, као да је ово менажерија? (Шчепа дивите, лењире и све што му дође под руху и гађа их, те се они повлаче и затварају врата). Па и ви, разбојници! Направили се јунаци на једног апотекарског помоћника, а да је хајдук, ви би леђа уза зид. Напоље! (Бије пандуре ногом у задњицу и избацује их тако. Овом приликом и један од грађана, Спаса, нађе се ту некако те и он излети ударен ногом. Други грађанин, Миладин, чим је капетан побеснио и почео зипарати, сакрио се напред, иза рафа за фасцикуле и ту се шћућурио и не дишући, те остаје на сцени све до краја).
АНЂА (покушавајући да му каже нешто): Јеротије!
КАПЕТАН: Ђут’!
МАРИЦА: Оче!
КАПЕТАН: Ђут’!
ЂОКА: Господине капетане!…
КАПЕТАН: Ћути, Ђоко, јер сад ћу те ноктима задавити! Све си ми ти ово, онако апотекарски, замешао и посолио!
ЂОКА: Хтео сам само…
КАПЕТАН: Ђут’! (Анђи). Склони ми испред очију и једно и друго, склони ми их, молим те, јер ми се смркло.
АНЂА (ухвати Ђоку и Марицу и одводи их у своју собу).