Чин 1, Сцена 4: АНЂА, МАРИЦА
МАРИЦА (напољу, лево, чује се тресак неког суда који се разбио о земљу. Одмах затим појављује се узбуђена).
АНЂА (долази за њом): Што да разбијеш шерпењу?
МАРИЦА: Па шта бих друго могла разбити кад ми је шерпења била у руци?
АНЂА: Па добро, ал’ зашто да је разбијеш?
МАРИЦА: Ја сам ти казала једанпут за свагда: нећу ни речи више да ми говориш о томе господину Вићи, а ти нећеш да ме се оканеш. Сад сам се решила: чим ми проговориш макар једну реч о њему, да разбијем што ми прво дође до руке. Друкче не могу с тобом да изађем на крај.
АНЂА: Па не говорим ја за твоје зло.
МАРИЦА: За шта год да ми говориш, нећу да чујем, разумеш ли ме? Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам.
АНЂА (крсти се): Будибокснама, а да кажеш бар да је рђав човек. Ето, баш малопре разговарамо ја и отац; вели, има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли.
МАРИЦА (дочепа чашу с цвећем која стоји на столу и тресне је о земљу).
АНЂА: Е, јеси бесна, кћери!
МАРИЦА: Казала сам ти, није да ти нисам казала, па шта ме изазиваш!
АНЂА: Шта ти је данас?
МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?… Отворили ми писмо; читали га можда целом свету, па сад ме питаш шта ми је данас!
АНЂА: Па лепо, ’ајд да разговарамо људски и паметно о томе.
МАРИЦА (дочепа флашу с водом. Одлучно): О чему? О коме?
АНЂА: О… Ђоки!
МАРИЦА (остави флашу): Шта да говоримо?
АНЂА: Па тако, да ми кажеш ко је то, шта је, какав је…?
МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је!
АНЂА: Па знам, кћери, ал’ не иде то тако!
МАРИЦА: Иде, богами! До деветнаесте године нисам ни мислила на удају, оставила сам то вама; од деветнаесте до двадесет прве мислила сам и казала сам вам: нађите ми. Кад сам навршила двадесет и прву а ви нисте никог нашли, казала сам вам: ја ћу наћи. Па ето, нашла сам!
АНЂА: Ама како то „нашла сам“… И… није то ваљда… како да кажем…
МАРИЦА: Јесте, јесте, свршено је, ако си то хтела да питаш! Ако не верујеш, ево да ти прочитам шта сам му писала. (Извади из кецеље парче хартије). На, ово је тај одговор од њега шта сте га ви отворили и прочитали. Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита). „Ја сам ти већ усмено говорила да је мој отац…“ (говори) и то те се не тиче (чита) „а тај господин Вића, због кога“… (говори) и то те се не тиче! (чита) „ни остали у срезу…“ (говори) и то те се не тиче!
АНЂА: Па шта ме се онда тиче?
МАРИЦА: Ево ово! (Чита). „Зато, ако ме доиста волиш, ти одмах крени на пут. Дођи, и кад стигнеш, одседни у хотел „Европи“, али немој излазити нигде у варош. Мало је место, па би одмах пао у очи. Седи у соби и јави ми цедуљицом да си стигао. Ја ћу тад изаћи пред оца и пред мајку отворено. Ако пристану, зваћу те да одмах свршимо ствар; ако не пристану, ја ћу доћи теби у хотел и пући ће брука каква се није десила откако је света и века. Тада већ ни отац ни мајка неће имати где…“ (Престане читати). Ово даље те се на тиче! Ето, сад знаш! Јеси разумела? На то ми он одговара: „Поступићу тачно по упутствима која си ми у писму изложила.“ Јеси разумела сад? Ето ти, па се према томе сад управљајте и ти и отац.
АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, кћери, црна кћери, шта сам доживела. Обећаваш човеку да му идеш у кафану. Господе боже, каква је ово данашња младеж!
МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж…
АНЂА: Ју, помери се, дете… никад то није било, никад! Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се…
МАРИЦА: Променило се само место и ништа више.
АНЂА: Какво место?
МАРИЦА: Па тако. Сад девојке заказују састанке у кафани, а у твоје време су на тавану.
АНЂА: То није истина. А и да је истина, опет је то друго.
МАРИЦА: Не знам по чему?
АНЂА: Па по томе што је срамота да девојка изађе из куће, а таван је у кући.
МАРИЦА: Е, то ти вреди!
АНЂА: Ал’ ово, у кафани; ја да доживим да моја кћерка иде у кафану са младићем!
МАРИЦА: А ти немој да доживиш! Не морам ја ићи, може он овамо доћи ако пристајете.
АНЂА: Ама како, ако пристајемо. Нити знамо ко је, ни шта је, ни…
МАРИЦА: Па питај ме ако ти треба, па ћу ти казати.
АНЂА (крсти се): Господе боже! Па добро, ево да те питам. ’Ајд кажи ми: који ти је тај Ђока?
МАРИЦА: Апотекарски помоћник.
АНЂА: Апотекарски помоћник? Зато његово писмо мирише на проминцле!
МАРИЦА: Баш си погодила!
АНЂА: Свеједно, на шта било, тек мирише. Па добро, кћери, јеси ли размислила озбиљно: шта је један апотекарски помоћник, од чега ћете да живите?
МАРИЦА: То немој ти да бринеш.
АНЂА: Да ко ће? Не можете се хранити проминцлама, нити се облачити у фачле.
МАРИЦА: То је наша брига, а ваша је да не буде после доцкан кад већ пукне брука. Чула си шта у писму пише, и тако ће и бити. Он ако не стигне данас, стићи ће сутра зацело, и онда… Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине!
АНЂА: Где бих му то казала, побогу дете! Не бих ја њему смела…
МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати.
АНЂА: Немој, боље немој. Наљутићеш га, па још горе. Пусти мене, ја ћу полако, издалека, лепим. Немој, молим те, ти!
МАРИЦА: Како год хоћеш, мени је свеједно!