Чин 2, Сцена 20: КАПЕТАН, ЖИКА, МИЛИСАВ
КАПЕТАН (Жики и Милисаву): Видесте ли, људи, шта би ово? И господин министар сад чита моју депешу: „насрнуо на мој живот“, а он овде, усред канцеларије, насрнуо на моју ћерку.
ЖИКА: Овај…
КАПЕТАН: Знам шта хоћеш да кажеш: насрнула она на њега. Ал’ то је свеједно. Пући ће брука по чаршији; онај Вића ће разгласити на све стране.
ЖИКА: Јест, наљутио се много!
КАПЕТАН: А шта мислиш, куда је отишао он?
ЖИКА: Па… ваљда на телеграф.
КАПЕТАН: На телеграф? Шта ће тамо?
ЖИКА: Па ваљда да телеграфира министру.
КАПЕТАН: Министру? Каквом министру, побогу брате! Шта има он да телеграфира министру? Господин-Милисаве, потрчи, богати, за њим и реци му нека се не шали да ми мути воду. Доста ми је замутио овај Ђока, па сад још и он! (Милисав се диже и узима капу). А чуј, господине Милисаве. Ако те почем неће да послуша, а ти кажи телеграфисти да не сме ниједну депешу, па ма ко му је поднео, откуцати док ја не прегледам.
ЖИКА: Па то је цензура.
КАПЕТАН: Него! Кад је у питању држава и династија, завешћу ја и цензуру и тортуру и секвестуру и позитуру и ударићу свакоме двадесет и пет по туру. Не бива друкче! ’Ајде, богати, господине Милисаве!
МИЛИСАВ (оде).