Чин 2, Сцена 10: ПРЕЂАШЊИ без МИЛАДИНА
ЈЕРОТИЈЕ (Милисаву): А јесу ли ту у фијоци списи што су нађени код онога?
МИЛИСАВ: Овде су.
ЈЕРОТИЈЕ: Добро их чувај, отвори четворе очи. А је л’ ти ту поверљиви протокол?
МИЛИСАВ: Јесте, господине капетане.
ЈЕРОТИЈЕ: Дедер, извади га! (Милисав вади из фијоке један протокол). Заведи! (Милисав умочи перо и очекује). „Капетан овога среза господина министра унутрашњих дела извештава депешом да је у своме срезу пронашао и притворио лице које је поверљивом депешом од 7. о. месеца тражено. Списи нађени при њему одузети су и заједно са дотичним лицем биће под строгом стражом спроведени у Београд. Свеза Пов. У број 4742.“ Јеси записао?
МИЛИСАВ: Јесам.
ЈЕРОТИЈЕ: Који ти је број?
МИЛИСАВ: Пов. 117.
ЖИКА: Ама зар ви још нисте телеграфисали господину министру?
ЈЕРОТИЈЕ: Па нисам, дабоме, кад онај господин Вића окупио: чекајте да видимо има ли и саучеснике па онда да јавите. И ево, читава два сата прошло како је у апси, читава два сата како смо спасли државу, а ја о томе не извештавам министра. Идем овај час на телеграф, понео сам шифре па ћу тамо написати. Морам лично, јер овај наш нови телеграфиста, кад је трезан, куца као Сингерова машина, а кад проведе ноћ са господином Жиком, па види шифровану депешу, а он пљуне као да си му, боже ме прости, не знам шта погано показао. И онда, разуме се, место шест, откуца девет, место четири, седам, и направи уопште такву збрку да је не можеш до смрти разрешити. Вратићу се ја. (Пође па се код врата сети и врати се). А јес’, богами: реците господин-Вићи, чим дође, нека изведе онога из апсе и нека отпочне саслушање. Нек сврши, знаш, док ја дођем, оно: како се зовеш, одакле си, јеси ли осуђиван и тако те ствари. После ћу ја већ наставити…
МИЛИСАВ: Како, зар нећете ви то лично, господине капетане?
ЈЕРОТИЈЕ: Ама хоћу, само опет, нек он почне.
ЖИКА: А што, можемо вас и причекати.
ЈЕРОТИЈЕ: Можете ме и причекати, ал’ боље је нека почне. Знаш те нихилисте, врло су вешти да сакрију бомбу. Претресеш га до голе коже, — нема ништа; изведеш га на саслушање и учтиво га запиташ: како се зовеш, а он, у одговор на то питање, бомбу па — бууу!… Оде и капетан и све среско особље у ваздух. А неко тек мора да настави истрагу и да извести господина министра о догађају. Зато, знаш, почните ви, па ако видим да онај ништа не баца, ето мене!
ЖИКА: А ми… онако!… (Показује гестом превртање по ваздуху).
ЈЕРОТИЈЕ: Може бити неће бацити ништа, али боље је бити обазрив! А овај… не заборавите рећи господин-Вићи да позове и два грађанина као присутнике, јер ствар је кривична, па се не може без два присутна грађанина ислеђивати. Тако му реците и нека почне одмах, нека не чека мене, ја морам да пошљем депешу. (Оде).