Предигра 6: АЉОША, ПАВЛЕ
ПАВЛЕ: Шта је, Аљоша? — Је ли тамо све у реду?
АЉОША: Да, господин инжењер!
ПАВЛЕ: Јесте ли појачали број на земљаним радовима?
АЉОША: Да. Узео сам шест раденика више.
ПАВЛЕ: Цемент се превози?
АЉОША: Да, господин инжењер.
ПАВЛЕ: А што сте напустили посао?
АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим доћи ћете као обично, као свако јутро, па, кад нисте дошли…
ПАВЛЕ: А јесам ли вам потребан?
АЉОША (збуњено): Ја мислио ви дођете, па кад нисте дошли.
ПАВЛЕ: Говорите дакле шта је; зашто сте ме чекали?
АЉОША: Господин инжењер! Ја вама много благодаран, бесконачно благодаран. Ви били мој отац, добри, великодушан отац. Пре три године ви мене примили у службу…
ПАВЛЕ: Али нашто толико благодарности! Ви сте добар раденик, задовољан сам са вама, па свршена ствар.
АЉОША: И зато мене жал, неизмерно ме жал и ја се бојим да вас не увредим. То не бих хтео, не бих хтео да вас увредим.
ПАВЛЕ: Чудно ми изгледате, Аљоша. Ви као да би хтели нешто да ми кажете па не смете? Да нисте незадовољни платом?
АЉОША: Ах, не, господине!
ПАВЛЕ: Да вам није тежак посао?
АЉОША: Не, не, не!
ПАВЛЕ: Дакле, шта је?
АЉОША: Дошао сам да вам благодарим за све што сте за мене учинили и да вас замолим да примите мој отказ.
ПАВЛЕ: Отказ? Нашли сте боље место?
АЉОША: Не то. Ни за боље место, ни за бољу плату не оставим, али, али…
ПАВЛЕ: Онда сте болесни?
АЉОША (врти главом не дижући очи): Њет!
ПАВЛЕ: Но, па реците шта је?
АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (Пауза, ломи се и најзад диже главу). Ви знате моју Лидочку?
ПАВЛЕ: Вашу госпођу?
АЉОША: Да!
ПАВЛЕ: Чини ми се да сам је видео једанпут кад је долазила к вама на грађевину. Колико се сећам, лепа и пријатна женица.
АЉОША: Она мене оставила.
ПАВЛЕ: Напустила вас?
АЉОША: Да. Био је ту један певач, оперски певач, Пијерковски.
ПАВЛЕ: Рус?
АЉОША: Не Рус, Пољак. Он је гостовао овде…
ПАВЛЕ: Он вам је одвео жену?
АЉОША: Она мени казала, много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла.
ПАВЛЕ: То је скоро било?
АЉОША: Пре три месеца!
ПАВЛЕ: Још пре три месеца? Но, па то је довољно времена; ви сте се извесно досад измирили са таквим стањем?
АЉОША: Не, господин инжењер, ја љубим Лидочку, ја много љубим Лидочку.
ПАВЛЕ: Али кад она вас не воли?
АЉОША (уздише).
ПАВЛЕ: Не разумем зашто тога ради отказујете; хоћете ли да отпутујете за њом?
АЉОША: Не то. Ја не хоћу да јој кварим срећу; она тако срећна тамо са њим. Зашто да јој кварим срећу?
ПАВЛЕ: А мислите да је срећна?
АЉОША: Да, она мени пише, пише да је срећна ал’ опет је морам да помогнем.
ПАВЛЕ: Новчано?
АЉОША: А не; има, има она. Али, је л’ дозволите да вам прочитам писмо које сам јуче од ње добио?
ПАВЛЕ: А одакле пише?
АЉОША: Из Берлина. Он там има ангажман.
ПАВЛЕ: А шта вам пише?
АЉОША (развија писмо): Пише руски.
ПАВЛЕ: Разумећу толико.
АЉОША (чита): „Миљенки мој… (Застиди се). Опростите, то нежност…
ПАВЛЕ: Читајте само!
АЉОША (чита): „Мње здјес очењ харошо, ја сасвјем счастљива.“ (Говори). Счастљива, то је срећна. (Чита). „Дорогој мој Андрјуша, каждим дњем бољше мења љубит.“ (Говори). Он ме сваки дан све више воли. (Чита). „Он очењ ласковиј ко мне; смотрит на мења как на образ.“ (Говори). Чува је као икону. (Чита). „Ја счастљива, ја счастљивејшаја женшчина на свјетје.“ (Говори). Она најсрећнија жена на свету. (Чита). „Мојо счастије одно обстојатељство тревожит.“
ПАВЛЕ: То не могу да разумем.
АЉОША. Каже, њеној срећи само једно смета. (Чита). „Ја знају што ти свјо врјеме думајеш обо мње.“ (Говори). Зна да ја стално мислим на њу. (Чита). „Јесли би и ти не думал обо мње, моје счастије било би в двојне болше.“
ПАВЛЕ: Кад ви не би мислили на њу, она би била двапут срећнија.
АЉОША: Да! (Чита). „Зделај одолженије, перестањ думат обо мње, с тим зделајеш мења счастљивејшеј женшчиној на свјете.“
ПАВЛЕ: Ако престанете мислити на њу, учинићете да буде најсрећнија жена на свету.
АЉОША (чита): „До гроба љубјашчаја тебја Лидочка.“
ПАВЛЕ: Дакле, шта у ствари хоће та жена која вас до гроба воли?
АЉОША: Хоће да ја не мислим на њу.
ПАВЛЕ: Но, па то јој можете учинити. Пишите јој да више нећете мислити на њу.
АЉОША: Не могу, не могу! Ја не могу да не мислим на њу; ја хоћу да је начиним најсрећнијом женом на свету. Зашто да не буде срећна? Не можемо ни ја ни она да будемо срећни, па нека бар она буде, нека она буде.
ПАВЛЕ: Па како ви то мислите учинити је срећном?
АЉОША: Ја так морам мислити на њу. Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу… мртав, нећу мислити.
ПАВЛЕ: Како мртав?
АЉОША: Ја написал њој.
ПАВЛЕ: Шта сте јој написали?
АЉОША: Ја написал: „Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе.“
ПАВЛЕ: Шта говорите, човече; какви таласи, какав Дунав?
АЉОША: Ја так написал.
ПАВЛЕ: Јесте ли такво писмо послали?
АЉОША: Да, и зато сам дошао да се вама извиним, да се опростим, да вам благодарим.
ПАВЛЕ: Шта ви то говорите, Аљоша?
АЉОША (вади из џепа папире): Ово су неплаћени рачуни за песак са превозом; ово је нов уговор са цигљарем; потписан је; ово су признанице за плаћене уредске таксе; ово је ваша грађевинска легитимација коју сте ми дали због лицитације…
ПАВЛЕ (прекида га): Задржите ви, Аљоша, све те папире код вас, не иде се тако у смрт како ви то замишљате. Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не, мој Аљоша, не иде се у смрт за љубав неверне жене.
АЉОША: Не могу!
ПАВЛЕ: Не смете бити тако слаби.
АЉОША (хтео би да опонира).
ПАВЛЕ (прекиде га): Неће бити то само то писмо. Аљоша, код вас се сабрало и много других мутних осећања, а четири месеца напорног рада на грађевини изморили су вам живце. Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај вас Лидочка, испуњавали сте душу осећањима према њој; остали сте сада усамљени, празне душе, и наишла је опет носталгија и испунила је. Све је то врло разумљиво и, верујте, све се то да преболети.
АЉОША (врти главом поричући): Њет!
ПАВЛЕ: Слушајте ви мене, Аљоша, човек се подаје женским ћудима; бива то и биће. Сви смо слаби, али не дотле да тим ћудима жртвујемо и своју судбину. То само малодушници чине, а ми то не смемо бити. Зар се у случају буре бродоломник мирно предаје таласима? Не, он граби појас за спасавање и хита обали да стане ногом на чврсто тле! Верујте, то је код вас, као што вам рекох, умор живаца, разочарење, и носталгија. Слушајте, Аљоша, ослобађам вас данас рада, па и сутра; одморите се!
АЉОША (одбијајући): Ах!
ПАВЛЕ: Слушајте ви мене; проведите се мало, разведрите се и све ће то проћи. Знам, немате излишних пара. (Вади из буђелара). Ево вам пет стотина динара.
АЉОША (буни се): Али, господине инжењер…
ПАВЛЕ: Сматрајте то као хонорар за прековремени рад; морате то примити! (Трпа му у џеп). Па идите, идите у „Руску лиру“, у „Казбек“ или… шта ја знам како се све зову ти ваши локали. Идите тамо, наћи ћете своје другове, слушаћете балалајке и чућете песму вашег завичаја и… заплакаћете можда, али те сузе лече душу, верујте, лече је. Тако учините и видећете како ће све то проћи.
АЉОША: Њет, господине.
ПАВЛЕ: Ви отуда са Севера, иако вас не греје довољно сунце, некако сте мекани, топлије сте душе, сањалице сте. Ми нисмо, ми смо трезвенији и, ако хоћете, отпорнији смо. Зато послушајте мој савет; видећете касније да је био умесан.
АЉОША (бранећи се сам од себе): Не могу, не могу!
ПАВЛЕ: Послушајте ме ипак, Аљоша!
АЉОША: Ја њој писал.
ПАВЛЕ: Но, па? Будите мртви за њу.
АЉОША (одричући): Ах!
ПАВЛЕ: Бар ме данас послушајте па ако вас не прође то расположење, ако и сутра останете при тој одлуци, онда ваша судбина биће јача од вас, ја вас не могу зауставити. Хоћете ли да ме послушате бар данас? (Пружи му руку).
АЉОША (погледа га у очи и безвољно му даје руку).
ПАВЛЕ: Тако, тако! Идите мало у друштво, Разведрите се! (Погледа га). Чекајте, не можете такав. Ви немате мало бољи капут? Тај је исцепан и прљав, не можете такав ићи. (Хоће да пође у собу).
АЉОША: Не, господин инжењер, не, не, не! Већ ме срамота; све на мени је од вас, и капут, и кошуља и ципеле, не, више не!
ПАВЛЕ: Та оставите, молим вас! (Оде у собу и враћа се, носећи један боли капут). Тако, скините то!
АЉОША: Не так, бога ради!
ПАВЛЕ: Та скините то, кад вам кажем!
АЉОША (скине).
ПАВЛЕ (помаже му те облачи нов): Тако! Тако! Пребаците те папире, пребаците их! А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини. Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. ’Ајде сад, тако како сам вам рекао. Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ друкчије гледати на живот.
АЉОША (увијајући свој стари капут из којега је пренео папире умотане у новине): Само, знате, ја сам писал… (Одлази).