Чин 3, Сцена 14: ЉУБОМИР ПРОТИЋ, АНТА, ПРЕЂАШЊИ
АНТА: Срео сам господина зета; он је већ ишао по редакцијама.
СПАСОЈЕ (Протићу): Ишао си?
ЉУБОМИР: Да, али тешко се може успети. То је сензација прве врсте, то се не испушта лако из руке.
СПАСОЈЕ: И писаће?
ЉУБОМИР: Успео сам да одложим за два дана; обећао сам им да ће дотле имати још сензационалније откриће.
СПАСОЈЕ: Врло добро, врло добро; дан-два, толико дана и треба; дан-два.
ЉУБОМИР: А господин Анта ми вели да је онај већ предао ствар адвокату.
СПАСОЈЕ: Да, тужи господина Анту.
АНТА: Све нас тужи.
ЉУБОМИР: Кривично?
СПАСОЈЕ: Ја не знам, али мислим да нас тужи административно, а господина Анту кривично.
АНТА: Тужи нас све подједнако, нема ту разлике.
ЉУБОМИР: А зашто тужи?
СПАСОЈЕ: Господина Новаковића тужи што му је отео жену, мене тужи да сам му ко бајаги отео имање, тебе тужи…
ЉУБОМИР (прекине му знаком реч да не говори пред Антом).
СПАСОЈЕ (сети се): Ах, да… тебе тужи за оно.
ЉУБОМИР: А господина Анту?
АНТА: И мене тужи за оно.
ЉУБОМИР: То значи, и ми бисмо морали узети адвоката?
СПАСОЈЕ: Мени је најбољи адвокат моја чиста савест.
АНТА: И мени!
ЉУБОМИР: Па ипак… чиста савест не зна параграфе, а параграфи су врло опасна ствар.
АНТА (више за себе): Врло опасна!
СПАСОЈЕ: Питање би било само, је л’ да узмемо заједничког адвоката или свако посебно! У сваком случају, не треба да пренагљујемо. Саветоваћу се о томе још и са господином Ђурићем.
ЉУБОМИР (хтео би да пође у собу). Вукица је тамо?
СПАСОЈЕ: Не, она је изишла са тетком Агнијом, забавиће се можда мало више.