Чин 2, Сцена 3: АНТА, СПАСОЈЕ
СПАСОЈЕ: Јеси ли га пронашао?
АНТА: Једва! Није он, знаш, сарадник кога листа или да има свој лист, па да га можеш лако наћи.
СПАСОЈЕ: Него?
АНТА: Он је онако, дође му као неки летећи новинар; он вели да је публициста. Пише, знаш, онако, испод руке.
СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име?
АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу. Нико као он, кажу, не уме тако од црнога да направи бело, а од белога црно.
СПАСОЈЕ Хоће ли доћи?
АНТА: Доћи ће још данас пре подне.
СПАСОЈЕ: Али му ниси говорио ради чега га зовем?
АНТА: Боже сачувај. Учинио сам толико да га пронађем, али, право да ти кажем, не желим да се ја плетем у ствар. Ти знаш добро да сам ја прескочен, па зашто онда да се сам потурам под секиру.
СПАСОЈЕ: То што си прескочен, немој да рачунаш много: ако се сручимо, сручићемо се сви, а и теби твоја година не гине.
АНТА (тргне се): Опет ти! Па, мајку му, зар не можеш једанпут да се откачиш од те године!
СПАСОЈЕ: Ја то онако уз реч.
АНТА: Немој ни уз реч, брате!