Чин 3, Сцена 3: АНТА, СПАСОЈЕ
СПАСОЈЕ (чита поново Ринино писмо и смешка се).
АНТА (долази с прага): Ево ме!
СПАСОЈЕ: Е, нађе ли?
АНТА: Па нађо’ дабоме!
СПАСОЈЕ: Је л’ онако к’о што сам ти рекао?
АНТА (даје му кувертић): Ево!
СПАСОЈЕ (вади из кувертића неку фотографију): Јесте, сасвим добро! Где нађе, бога ти!
АНТА: Не питај, муке сам видео. Обишао сам све фотографе, оне што сликају за пасоше, и претурао, претурао, претурао по неким кутијама пуним слика и напослетку, ето, нашао сам.
СПАСОЈЕ: Врло добро!
АНТА (седајући): Али, мислим се нешто… зар забога у оволикој кући нема његових фотографија?
СПАСОЈЕ: Било је, али мени треба овај формат за пасош.
АНТА: А гледао сам успут и локале за канцеларије „Илирије“. Нашао сам два-три, али две собе.
СПАСОЈЕ: Мало је то. Нама само за чиновништво треба четири собе.
АНТА: А имаћете велико чиновништво?
СПАСОЈЕ: О, па посао ће бити огроман.
АНТА: Па добро, зар за мене нема ту посла?
СПАСОЈЕ: Немаш, брате, паре, а ту су потребне паре. Ето, да ниси зајео оних десет хиљада динара, могао би за тај новац да купиш акције…
АНТА: Не морам ја бити акционар.
СПАСОЈЕ: Него?
АНТА: Онако, неко намештење. Ја сам у овој држави једини незапослени пензионер, а не може се рећи да нисам способан.
СПАСОЈЕ: Способан си, не кажем да ниси и хоћеш да потрчиш, али, право да ти кажем, мало је незгодно да ти будеш намештеник таквог једног предузећа.
АНТА: Зашто?
СПАСОЈЕ: Па… због оног.
АНТА: Кога оног?
СПАСОЈЕ: Па због оног твог кривоклетства.
АНТА: Е, то јест, то ти признајем, ја и ти нисмо за таква предузећа.
СПАСОЈЕ: Ти, брате, ти, а не ја.
АНТА: Па мислим, знаш, због оних лажних сведока и фалсификованих уверења.
СПАСОЈЕ (плане): Рекао сам ти, једанпут за свагда, да то више не помињеш.
АНТА: А што ти мени помињеш?
СПАСОЈЕ: Друго сам ја а друго ти. Заклео си се криво, па шта? Ко си и шта си сад! Нико и ништа, имаш у џепу колико ти треба за трамвај и то ти је сав капитал. Друго је то да си ти од оних десет хиљада што си ми их зајео направио сто хиљада, па од сто двеста, од двеста четири стотине и тако даље! Друго је то, имам да ти скинем капу и никад да не поменем кривоклетство. Шта је то кривоклетство кад ти стојиш на осам стотина хиљада капитала? Цео свет има да ти скине капу, а ником ни на памет да не падне кривоклетство.
АНТА: То јест, ево теби сви скидају капу.
СПАСОЈЕ: Скидају, дабоме, и у томе и јесте разлика између тебе и мене.
АНТА: Па јест, тако је, само, видиш, ја мислим требаће вама у предузећу и таквих људи као што сам ја.
СПАСОЈЕ: Можда ће и требати, али некако, брате, ниси човек срећне руке, право да ти кажем, ниси срећне руке.
АНТА: По чему опет нисам?
СПАСОЈЕ: Ето нашао си ми оног публицисту!
АНТА: Па шта?
СПАСОЈЕ: На то, узео ми две хиљаде динара прекјуче, а види данас шта ми пише. (Вади писмо из џепа). Слушај шта ми пише од јутрос. (Чита). „Поштовани господине, сазнао сам поуздано да ће ових дана све новине писати надугачко и нашироко по оној ствари. Материјал им даје сам онај који по вашем уверењу није жив. Ако би новине то објавиле, оне би ми отеле капитал који ја већ имам у руци или, боље рећи, отеле би ми залогај из уста. Да их претечем, не остаје ми ништа друго до да још ноћас испишем брошуру и сутра по подне да је пустим у продају. Или то или да се уздржим, али уздржавање би било велико пожртвовање с моје стране, а пожртвовање се данас врло скупо плаћа. Ја бих, у својој скромности, могао бити задовољан и са хиљаду динара.“ Ево!
АНТА: Па шта си радио?
СПАСОЈЕ: Подвалио сам му. Послао сам му пет стотина.
АНТА: Хоће ли бити доста за уздржавање?
СПАСОЈЕ: Доста је, него! Ти би се уздржавао и за двадесет динара, па неће он за пет стотина.
АНТА: А то што каже за новине, и ја сам чуо.
СПАСОЈЕ: Шта си чуо?
АНТА: Чуо сам да је Марић звао све новинаре код себе и чуо сам…
СПАСОЈЕ: А ниси чуо и да је звао адвоката?
АНТА: Шта ће му адвокат?
СПАСОЈЕ: Поднео је тужбу, тужио је тебе.
АНТА: Зашто мене?
СПАСОЈЕ: За кривоклетство.
АНТА: А што само мене, зар никог другог?
СПАСОЈЕ: Тужио је и нас остале, али то није кривично. Тужио је онога да му је отео жену, тужио је мене да сам му отео имање, а то, брате, нису кривична дела. Тебе тужи за кривоклетство, а то је најмање годину дана робије.
АНТА (нервира се): Знам, казао си ми, колико пута си ми већ казао. (Забринуо се).
СПАСОЈЕ: Као што видиш, није те прескочио.
АНТА: Није, а баш је могао.
СПАСОЈЕ: Могао је, не кажем да није; могао је и мене да прескочи, али ето није хтео!
АНТА (чеше се): О, мајку му, баш ми се не иде у ’апсу.
СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је лако: ове године идем у Карлсбад; ове године идем на Блед, а ове године идем у ’апс. Не иде се ни мени.
АНТА: Па добро, шта ћемо сад?
СПАСОЈЕ: Имамо, богами, да запнемо. Ја ћу да примам на себе суд а ти прими на себе новине. Из ових стопа потрчи, прођи све редакције, иди од уредника па до онога што савија новине, реци им нека се стрпе, само двадесет и четири часа нека се стрпе, па ће сутра већ добити материјал за једну огромну сензацију. Тако им реци и чим што успеш, дођи да ме известиш.
АНТА (диже се и као хтео би да пође): А овај… оно код суда?… Не волим никако с тим судом да имам посла.
СПАСОЈЕ: Рекао сам ти, оно ћу ја да гурам и већ сам предузео потребне кораке.