Чин 2, Сцена 15: ЉУБОМИР, СПАСОЈЕ
СПАСОЈЕ (гледа за њим као човек који не зна шта ће и одакле ће поћи; најзад прилази вратима Вукичине собе и довикује): Љубомире! Љубомире!
ЉУБОМИР (долази).
СПАСОЈЕ: Био је овде Марић, сад је изишао.
ЉУБОМИР: Шта хоће?
СПАСОЈЕ: Чудне ми је ствари казао, врло чудне ствари.
ЉУБОМИР: Извесно нешто интересантно, са онога света?
СПАСОЈЕ: Не, већ са овога света. Он тврди да си ти свој научни глас и углед украо.
ЉУБОМИР: Не разумем како се глас и углед може украсти; то није табакера или кишобран.
СПАСОЈЕ: Није, али он тврди и вели да има за то доказа, да ти је дао на чување свој рукопис а ти, пошто си га отпратио до гробља, вратио се и штампао дело под својим именом.
ЉУБОМИР (цинички): А шта сам требао да радим, да ли да и рукопис стрпам у гробницу и с њим сахраним?
СПАСОЈЕ: Дакле значи ти не спориш, ти у ствари признајеш…
ЉУБОМИР: А ви можда налазите да је то злочин? Верујте да није, јер тако то бива у животу; од мртвога се отима оно што се може. Неко му отме жену, неко дело, а неко кућу и целокупно имање. Шта ко стигне!
СПАСОЈЕ (уједе се за усне): Па… ипак, има неке разлике. На основу такве отимачине ти си постао професор универзитета; на основу тога што си професор универзитета, ја сам ти дао кћер и огроман мираз…
ЉУБОМИР: Све је то исто, нема никакве разлике. На основу тога што сте ви отели имање постали сте богат човек; на основу тога што сте богат човек ви сте тражили и нашли зета професора универзитета. Верујте, све је то једно исто.
СПАСОЈЕ: Ти говориш тако безобразно, заборављајући сасвим на дужно поштовање према оцу своје веренице.
ЉУБОМИР: А не, оче, никада ја не заборављам то дужно поштовање; али ја мислим, ово је чисто послован разговор.
СПАСОЈЕ: Па послован, јесте послован. (Сети се). А „Илирија“ ?
ЉУБОМИР: Шта „Илирија“ ?
СПАСОЈЕ: Па ти си директор… То предузеће је светског значаја… Ако ти одузму катедру, ако изгубиш глас научника…?
ЉУБОМИР: То ће бити мање штете по то предузеће но ако ви изгубите имање које важи као кауција код државе.
СПАСОЈЕ (клонуо): Јесте, тако је! (Уздахне). Тако је! (Ућути оборене главе).
ЉУБОМИР (после извесне паузе): Имате ли још што са мном да разговарате?
СПАСОЈЕ: Ништа више!
ЉУБОМИР: Ако ме ипак затребате, ја ћу бити овде код своје веренице. (Оде).