Предигра 10: ЉУБОМИР, ПАВЛЕ
ЉУБОМИР: Тако ми је непријатно. (Хоће да пође). Ако дозвољавате?
ПАВЛЕ: Та останите кад вам кажем. Затекли сте ме у једном тренутку узбуђења… Уосталом, можда је то баш добро што сте дошли; ја… мени је потребан у овом тренутку пријатељ; ја имам потребе у овоме тренутку да с ким проговорим. Седите, молим вас!
ЉУБОМИР (седајући): Радовао бих се кад бих вам могао бити од користи.
ПАВЛЕ: За онога који пати и искрено саучешће је од користи.
ЉУБОМИР (изненађено): Како… Ви патите?
ПАВЛЕ (тргне се): Не, не патим… Па ипак, пошто се заваравате, ипак, патња је то! (Потресено). Младићу, моја жена ме вара! (Тргне се, јер му се учини непромишљено што је поверио то једном младом човеку, ућути и хода узбуђено).
ЉУБОМИР (са изненађењем прати га погледом).
ПАВЛЕ (најзад осети потребу да се оправда и стане пред Љубомиром): Ја не знам зашто сам вам то малочас поверио, али… тако, наишли сте, први сте наишли, а ја сам имао потребу да гласно кажем оно што ме гуши од јутрос.
ЉУБОМИР: Не жалите што сте ми се поверили; пријатељу сте поверили. Моје обавезе према вама нису тако обичне; ви знате колико вас ценим и поштујем. Био бих срећан кад бих вас могао утешити бар.
ПАВЛЕ: У оваквом случају свака је утеха илузорна; личи на изјаву саучешћа које се породици умрлога казује.
ЉУБОМИР: Па… ипак. Можда све то није тако, можда су вам само зли дуди дошапнули ружне ствари!
ПАВЛЕ: Да, дошапнули су, то је истина и ја сам преко тих шапутања прелазио али… (Вади из џепа рпу писама). Ово су писма њеног љубавника; извршио сам разбојничку провалу и покрао сам их. Шапутања су само наговештавала неверство, али ми нису казала и име заводника, а оно је ту, ту је у мојим рукама, ту је његово име! (Грчевито згужва у песници писма). Ту је!
ЉУБОМИР (осећајући се нелагодно слеже раменима).
ПАВЛЕ (увек узбуђен): Ту је али ја не смем, немам храбрости да завирим! Бојим се потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно. Бојим се, бојим се истине; није ли зар боље побећи од истине! Довољно је већ тежак удар што знам да ме вара; што ће ми још и онај тежак удар; с ким ме вара. (Бори се). Па ипак, мучи ме, мучило би ме кроз живот. Зашто не би испио до дна чашу горчине која ми је намењена? (Отвара писмо и загледа потпис. Нов наступ узбуђења). Јесте, он је! Слутио сам, слутио сам…
ЉУБОМИР (прилази му): Умирите се! Стишајте се! Све те ствари у првоме тренутку изгледају страшније.
ПАВЛЕ: Мој друг из детињства, мој школски друг, мој ортак у предузећу, мој нераздвојни пријатељ…
ЉУБОМИР: Господин Новаковић!
ПАВЛЕ: Да, он, он! Ах, како је то подло, како је то одвратно!
ЉУБОМИР (пауза. Неодважно): И шта мислите сад чинити?
ПАВЛЕ: Шта? То се и сам питам. Питам се, а не умем да се одлучим.
ЉУБОМИР: Свакако не мислите…?
ПАВЛЕ: Отерати жену; осветити се заводнику? Ах, то ме! Ах, то не! Али шта? Да бих донео одлуку, ваља ми најпре преболети, јер ипак, ја сам волео ту жену, ваља ми преболети то!
ЉУБОМИР: Ја вас потпуно разумем, али нисам кадар ми не припада ми саветовати вас.
ПАВЛЕ: Бојим се да у овом тренутку узбуђења не донесем пренагљену одлуку. Да ми је да се осамим, да се повучем, да размислим.
ЉУБОМИР: Кад бисте отпутовали где на дан-два?
ПАВЛЕ: Кад бих отпутовао? То би можда најбоље било. (Кратко размишљање). Тако ћу учинити, отпутоваћу.
ЉУБОМИР: На два-три дана.
ПАВЛЕ: Не знам на колико, не знам ни куда; у непознатом правцу, на неодређено време. Немам засад јасне намере, али осећам потребу да се уклоним, да се удаљим, да се осамим, да преболим. Да не бих донео пренагљену одлуку, једини је начин да побегнем сам од себе. Хвала вам, пријатељу, ви сте ми дали бар савет.
ЉУБОМИР: Ако вам је потребна каква моја услуга?
ПАВЛЕ (сети се): Да, добро поменусте, могли бисте ми учинити једну услугу.
ЉУБОМИР: Молим!
ПАВЛЕ (вади из портфеља пасош): Да пођете из ових стопа и да ми визирате пасош за иностранство. (Прелиставајући пасош). Гле, каква срећна околност! Пасош је визиран пре шест недеља када сам помишљао ићи на сајам. Та виза још важи. То је добро, то је врло добро! (Враћа пасош у портфељ).
ЉУБОМИР (хоће да пође): Ја ћу вас оставити.
ПАВЛЕ (пружајући му руку): Рачунам на вашу дискрецију. (Сети се и тргне руху). Чекајте, сетио сам се овога часа једне велике услуге коју бисте ми могли учинити.
ЉУБОМИР: Молим!
ПАВЛЕ (оде у другу собу па се отуд враћа са једним волуминозним свежњем рукописа везаних између картона, по облику фасцикула): Ово је, млади пријатељу, моја највећа драгоценост. Седам пуних година ја радим ово научно дело из области хидрографије, радим га са вером да ће учинити нарочити утисак у научном свету.
ЉУБОМИР: Зар се и том граном технике бавите?
ПАВЛЕ: Да, архитекта, грађевински инжењер али… мене је одувек врло занимала хидрографија и у слободним часовима бавио сам се њоме. Хидрографски проблем то је општечовечански проблем; три четвртине глобуса најзиратнијега земљишта покривено је мочварама, плитким водама и воденим талозима а пренасељеност изазива тешке кризе и поремећаје у животу народа! Ја сам покушао чак да поставим у хидрографији и нове методе. Ја вам све то казујем да вам укажем на значај овога дела и шта оно за мене представља. Тај рукопис мирно почива у фијоци мога стола, под кључем, али… овога часа ме обузе једна слутња. Неће ли се моја жена, у моме одсуству послужити истим методом којим сам се ја послужио према њој; провалити фијоку на моме столу и претражити га. Она неће наћи ништа што би желела, али можда баш због тога неуспеха, у бесу, у срџби, у пакости, а знајући колико ја ценим овај рукопис, може доћи на паклену мисао да из освете извуче један, два, три листа.
ЉУБОМИР: Ах!
ПАВЛЕ: О, у пакосноме бесу жене су кадре да учине најнеразмишљенија дела. Ја бих хтео да обезбедим овај рукопис; поверавам га вама.
ЉУБОМИР (изненађен поверењем): О, господине!
ПАВЛЕ (даје му га): Поверавам га вама; знате му вредност па ћете га умети чувати.
ЉУБОМИР: Будите уверени, чуваћу га као очи у глави.
ПАВЛЕ: Тако, а сад збогом!
ЉУБОМИР: Збогом! (Оде).