Чин 3, Сцена 1: СПАСОЈЕ, СОФИЈА
СПАСОЈЕ (стоји крај стола и отвара пошту).
СОФИЈА (доноси једно писмо).
СПАСОЈЕ (узимајући га): Од кога?
СОФИЈА: Не знам, донео један дечко.
СПАСОЈЕ (отвара писмо, чита у себи и мршти се. Чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији). Је ли ту тај дечко?
СОФИЈА: Јесте, чека одговор.
СПАСОЈЕ: Па да, чека одговор; разуме се да чека одговор, а то значи да ја треба да одговорим, је ли?
СОФИЈА: Ја не знам, господине.
СПАСОЈЕ: Па ко ће други, него ја? Морам одговорити; могу се ја бунити колико хоћу, ал’ морам одговорити. (Вади из портмонеа и одбројава пет стотинарки, па их ставља у један коверат који лепи). На, дај му одговор кад већ морам одговорити.
СОФИЈА (прими писмо и одлази, али на вратима застаје): Један господин!
СПАСОЈЕ: Који је то?
СОФИЈА: Не знам, не познајем.
СПАСОЈЕ: Нека уђе!
СОФИЈА (повлачи се и пропушта Мила).