Чин 3, Сцена 17: МАРИЋ, ПРЕЂАШЊИ
МАРИЋ (улази и клања се. Нико га не отпоздравља. Обраћа се Спасоју): Ја сам дошао по вашем нарочитом позиву.
СПАСОЈЕ: Да ја сам вас умолио да дођете.
МАРИЋ: Поручили сте ми да би то имао да буде дефинитиван разговор између нас.
СПАСОЈЕ: Да, дефинитиван.
МАРИЋ: Пошто сам ја по целој ствари донео дефинитивну одлуку, не осећам потребу још и за неки дефинитиван разговор; па ипак, дошао сам да чујем.
СПАСОЈЕ: Добро сте урадили, у вашем је великом интересу што сте тако урадили.
МАРИЋ: Мислите?
СПАСОЈЕ: Не мислим, него знам. Како и иначе немамо довољно времена за разговор, прећи ћемо одмах на ствар.
МАРИЋ: А разговараћемо овако, јавно?
СПАСОЈЕ: Да, пред свима присутнима. Ја сам их нарочито и позвао ради тога, јер што вам будем говорио, биће и у моје и у њихово име.
МАРИЋ: Молим!
СПАСОЈЕ: Ви знате да вас у стопу прати полиција?
МАРИЋ (изненађен): Полиција?
СПАСОЈЕ: Да, и мене не би изненадило ако се њени агенти већ овога тренутка налазе пред мојом кућом или можда у дворишту или можда чак и ту, пред вратима.
МАРИЋ: Тако сам опасан?
СПАСОЈЕ: Опаснији но што ви мислите, јер све ваше радње, сви ваши покрети, све ваше махинације, откривене су.
МАРИЋ: То је врло интересантно.
СПАСОЈЕ: И за полицију је врло интересантно.
МАРИЋ: Мислите ли ви казати што ближе о тим мојим радњама и махинацијама?
СПАСОЈЕ: Упознаћу вас са целим материјалом који је прикупљен против вас како бисте могли сами да оцените опасност у којој сте.
МАРИЋ: Бићу вам захвалан.
СПАСОЈЕ: Ви сте, господине, агент и експонент једне анархистичке организације, којој је циљ рушење државе, рушење друштва и друштвеног поретка.
МАРИЋ (смеје се): То је све?
СПАСОЈЕ: То није све; уверићете се да није све кад вам изнесем материјал. Почетак истраге води од некакве крађе писама у вашој кући…
МАРИЋ: Љубавних писама?
СПАСОЈЕ: Тако ви кажете, али истрага друкчије каже… То је била крађа писама која вас тешко компромитују и која откривају сву вашу разорну акцију. Чим су та писма ухваћена, ваш интимни сарадник у тој акцији, некакав руски емигрант Аљоша, извршио је самоубиство, а ви сте пребегли преко границе и скривено сте живели у емиграцији три године.
МАРИЋ: То сад први пут чујем. То су била дакле политичка писма?
СПАСОЈЕ: Не политичка већ револуционарна, анархистичка.
МАРИЋ; Могло би се и тако рећи, ако се неверство женино схвати као анархија у браку.
СПАСОЈЕ: Полицији је позната садржина тих писама.
МАРИЋ: Тако, полиција их је читала?
СПАСОЈЕ: Није их читала, јер је госпођа уништила сва писма желећи да вас спасе.
МАРИЋ: Врло сам благодаран! Али по чему онда полиција зна да су писма револуционарна, сем ако то госпођа не тврди?
СПАСОЈЕ: Разуме се да она то тврди.
МАРИЋ: Тако?! То значи да ће госпођа то и посведочити ако устреба.
СПАСОЈЕ: Дабоме да ће посведочити.
МАРИЋ (обраћајући се Рини): Волео бих да ми то и сама госпођа каже.
РИНА (збуњена, узбуђена, чисто грца): Ја… ја…
МАРИЋ: Да, да, да, госпођа ће сведочити, јер то потпуно одговара њеном схватању морала.
НОВАКОВИЋ: Господине, ја вам не дозвољавам да вређате моју жену.
МАРИЋ: Ја вређам своју жену; госпођа је само ваша наложница.
НОВАКОВИЋ: Док носи моје име…
МАРИЋ: Име? Не знам да ли за вас то значи што, али за госпођу не! Носила је она и моје име, па ипак је имала своје нарочите погледе на морал; носи сада ваше име имајући увек своје нарочите погледе на морал.
РИНА (гушећи се од узбуђења и мржње која јој у том тренутку пламти из очију, плане одједном и дрекне): Доста! (Пркосно). Сведочићу, сведочићу! (Она од узбуђења клоне у фотељу).
МАРИЋ (мирно и равнодушно): Верујем вам! (Новаковићу). Па и ви ћете извесно својом сведоџбом то потврдити; и вама је позната садржина тих писама?
СПАСОЈЕ: Да, и господин ће то потврдити. И не само то, већ ће господин сведочити и о анархистичкој пропаганди коју сте ви водили међу радницима на грађевини, о сумњивим типовима, агентима разних интернационалних организација које сте доводили са стране и запошљавали их на грађевини да бисте им прикрили траг.
МАРИЋ: Господин ће то посведочити?
СПАСОЈЕ: И много штошта више.
МАРИЋ (погледа Новаковића право у очи, па кад овај обори поглед, он му са дубоким презрењем окрене леђа обраћајући се Спасоју): Разуме се да из реда тих беспрекорних сведока неће изостати ни ваш поштовани господин зет?
СПАСОЈЕ: Ни он, господине. И његова ће сведоџба бити најтежа против вас.
МАРИЋ: Тако?
СПАСОЈЕ: Ви сте, полазећи у емиграцију, а да би уклонили трагове који вас терете, поверили овоме младом човеку извесне ваше рукописе, за вас драгоцене како сте ви рекли.
МАРИЋ: Тако је!
СПАСОЈЕ: Ето, видите, ви не поричете основни факат. Па да, истина се не може порицати. После вашега погреба, мој зет, не знај ући шта да ради са остављеним рукописима, узео их је разгледати и на своје велико изненађење он је ту нашао најповерљивију револуционарну преписку са разним организацијама у иностранству. Преписку која не води у тамницу, већ право на вешала. Млади човек се нашао у забуни; није свакојако желео да задржи такве списе код себе, а да их преда полицији, нашто, нашто вас теретити кад сте ви већ били мртви? Мој зет се посаветовао са господином Антом, као човеком од искуства, и они су заједно донели закључак да сву ту кореспонденцију спале у интересу вашега мира и спокоја на ономе свету.
МАРИЋ (са ужасном одвратношћу): Ваш зет ће то посведочити?
СПАСОЈЕ: Да!
МАРИЋ: А то ће потврдити и господин Анта?
СПАСОЈЕ: Господин Анта? Он ће се и заклети на суду, ако то треба.
МАРИЋ: Бедник!
АНТА (Новаковићу више поверљиво): Ето ти сад, по чему сам ја бедник?
МАРИЋ: Господине Протићу, ја бих желео да од вас чујем; хоћете ли ви збиља смети тако што да тврдите?
ЉУБОМИР (ћути).
СПАСОЈЕ: Реци му, реци, слободно му реци!
ЉУБОМИР (мучен савешћу једва шапће): Да… сведочићу тако!
МАРИЋ (плане): Ниткове!
(Општи покрет).
МАРИЋ: Ја сам мислио, ви сте обичан лопов, а ви сте више него то, ви сте друмски разбојник.
АНТА: Охо!!!
СПАСОЈЕ: Немојте се узбуђивати, господо; господин се нема чим другим бранити до увредама.
МАРИЋ (још увек узбуђен): А ви сте очекивали да ћу се ја бранити? Од чега? Од кога? Од вас, моралних бедника!
АНТА (Новаковићу): Ето сад опет, сад смо сви бедници!
МАРИЋ (тргне се и прибере): Нисам смео дозволити себи да се узбудим. Овакве појаве и у овој средини нису довољан разлог за узбуђење. (Спасоју). Вратимо се дакле малочашњем ћаскању. Реците ми, на пример, мој драги и најближи рођаче, реците ми, хоћете ли и ви што сведочити?
СПАСОЈЕ: Какво је то питање? Разуме се да ћу рећи све што знам. Не може се од мене тражити да будем несавестан и да прикријем оно што знам.
МАРИЋ: А шта је то што ви знате и што би евентуално оптеретило вашу савест?
СПАСОЈЕ: Знам тачно о великим сумама у страној валути, које су вам поверљиво стизале из иностранства, знам…
МАРИЋ: И тај ћете исказ потврдити уверењима сличним онима која сте у суду подносили о нашем сродству?
СПАСОЈЕ: Ја знам како ћу то потврдити, то је моја ствар.
МАРИЋ (поново се узбуђује): Боже мој, да ли је могуће све то што чујем; да ли сте збиља ви рекли све то што сам чуо? Немогуће је замислити толико неваљалства сабрана код оволико малог броја људи. Људи — да, добро сам казао, јер најзад, свако је од вас човек, свако од вас има и једну трунку човечанства.
СПАСОЈЕ: Има је, уверићу вас да је има; уверићу вас колико смо ми човечански и колико сам ја у оваквом тренутку, водио рачуна о својим рођачким обавезама. (Вади из џепа Шварцов пасош). Ја сам, господине, припремио већ визиран пасош за Немачку и друге земље. Ви се по томе пасошу зовете Адолф Шварц, јер под својим именом ви не бисте могли прећи границу. На пасошу је ваша слика. (Даје му га).
МАРИЋ (згранут): Пасош?… Зашто пасош?…
СПАСОЈЕ: Да се можете без сметње и за времена уклонити из земље.
МАРИЋ: Уклонити? (Шчепа пасош). Дајте га, дајте га, дајте ми тај драгоцени докуменат. (Трпа хитно у џеп). Ово је највећи писмени доказ вашег неваљалства. Не дам вам натраг овај докуменат, по цену главе вам га не дам!
СПАСОЈЕ: Не тражим вам га, чувајте га, требаће вам. Кад будете одлучили хоћете ли десет или петнаест година провести усамљени, невиђени, нечувени и под туђим именом у каквој пријатној немачкој или холандској или ако хоћете шведској вароши; или ћете десет или петнаест година провести усамљен, нечувен и невиђен у каквој тамничкој ћелији, ви ћете тада схватити вредност овога пасоша.
МАРИЋ: У тамници… у ћелији? Шта ћу ја тамо, зашто? Зато зар што тражим да ми разбојници врате упљачкану част, труд и имање? И зато је л’ те, зато сам ја агент анархистичких ћелија што хоћу да изобличим вас, отимаче и разбојнике. Зар за вас то значи рушење друштва и друштвеног поретка? Зар једна перверзна жена, један лажан пријатељ, један разбојник на катедри универзитета, један отимач туђе имовине и један кривоклетник; зар су то стубови на којима почива тај ваш друштвени поредак? И зар је онај који тражи да му се отета морална и материјална имовина врати, зар је то разоран елеменат? О бедни ниткови, који не заслужујете чак ни да честит човек пљуне на вас!
СПАСОЈЕ: Дозволили смо вам да кажете све што сте хтели рећи, а и чули сте већ све што вам је требало чути; сад треба још и да се уверите да све то није само празан разговор. (Звони. Пауза. Нема тишина).