Предигра 13: НОВАКОВИЋ, ПАВЛЕ
НОВАКОВИЋ (наилази врло љубазно): Добар дан, био сам на грађевини, па видим нема те. Рекох да ниси што слаб, те дођох…
ПАВЛЕ (једва се савлађује): Ниси ти био на грађевини, нити си помислио да сам ја слаб, већ те је моја жена послала овамо. Дошла ти је малочас хитно и саопштила ти да сам ја извршио провалу и да је ваша заједничка тајна откривена. Послала те извесно да испиташ ситуацију.
НОВАКОВИЋ: О каквим ти то тајнама говориш! Ја то не разумем.
ПАВЛЕ (приближи му се и унесе у лице): Неваљалче!
НОВАКОВИЋ (увређено): Шта то значи?
ПАВЛЕ: Значи да си ти неваљалац и нитков!
НОВАКОВИЋ: Ја не дозвољавам да тако са мном говориш!
ПАВЛЕ: Имаш право и ја увиђам да би с тобом требало другаче говорити, али… уздржавам се и проговорићемо већ! Дајем ти реч да ћемо проговорити!
НОВАКОВИЋ (пошто се мало приближио): Па добро, Павле, говоримо отворено о ствари.
ПАВЛЕ: Ако ти мислиш да је то отворен разговор што ћеш ми учинити признање, онда се вараш. Мени твоје признање није потребно.
НОВАКОВИЋ: Не признање, али можда оправдање.
ПАВЛЕ: Зар неваљалство има оправдања?
НОВАКОВИЋ: Ти си несумњиво у праву, увређен си, угрожено ти је самољубље.
ПАВЛЕ: Част!
НОВАКОВИЋ: Самољубље!
ПАВЛЕ: Нека је дакле и самољубље, али откуд ти, откуд теби право да ми га разораваш?
НОВАКОВИЋ: Боже мој, Павле, зар ти ниси кадар трезвеније да гледаш у живот? То је живот, такав је живот. Тако је то откако је света и века. Ти си заузет пословима, одлазиш у рану зору на грађевину, ручаш с ногу, враћаш се с вечери уморан, па и такав сав се посвећујеш књизи и некаквим научним радовима. Ниси кадар да посветиш жени ни неколико љубазних речи. Жена међутим млада, воли живот, захтева пажњу, усрдност.
ПАВЛЕ: И то ће све постићи разоравајући брак, и то ће све постићи срамном сарадњом мога друга, пријатеља, ортака у послу.
НОВАКОВИЋ: Ја или ко други, то не мења ствар. Ја сам случајно имао довољно времена; имао сам можда и начина да јој укажем пажњу…
ПАВЛЕ: И довољно подлости да заборавиш на све обзире.
НОВАКОВИЋ: Не видим зашто тебе то све толико узбуђује? Има случајева са којима се човек мора мирити у животу. Упорство у оваком случају је право дивљаштво…
ПАВЛЕ (плане гневом на овај цинизам, одјури и отвара врата, дохвати столицу и замахне њоме): Напоље! Напоље!
НОВАКОВИЋ (полазећи):Дивљаштво, зар не?
ПАВЛЕ: Напоље!
НОВАКОВИЋ (удаљава се).