Чин 1, Сцена 15: ЉУБОМИР ПРОТИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ЉУБОМИР (доноси неколико бројева разних новина. Он је блед и врло збуњен): Шта је ово; шта је ово забога!? (Сети се). Пардон госпођо! (Прилази Рини и љуби јој руку. Обраћа се осталима). Шта је ово?
РИНА: Вама је рђаво?
АНТА (звони): Патите ли од срца?
АНА (улази).
АНТА (Ани): Чашу воде!
АНА (одлази).
ЉУБОМИР (уморан и клонуо седе у фотељу): Ништа, ништа, боље ми је, ништа. Шта је ово, шта је ово забога?
НОВАКОВИЋ: Ко вам је рекао?
ЉУБОМИР: Ко? (Пружа му листове). Ето, пуне су новине.
СВИ (дрекну): Новине? (Разграбе му и свако отвара по један број).
АНТА: Ау, ала су крупни наслови.
СПАСОЈЕ (чита један наслов): Чујте само, молим вас: „Мртви се дижу.“
АНТА (чита): „А кад дође суђени дан смрти, мртви ће се дићи из гробова.“
НОВАКОВИЋ (чита): „У парцели седамнаестој гробница двадесет девета отворила се и мртвац се дигао.“
ЉУБОМИР (чита): „Мртви устају, мртви говоре.“
АНА (донела је чашу воде).
ЉУБОМИР (испио је воду).
СПАСОЈЕ: Не налазим да је ствар тако интересантна да би јој новине морале толику пажњу указати.
ЉУБОМИР: Можете мислити како ми је било кад сам на улици сазнао поражавајућу вест. До тог часа нисам ни појма имао. Чекајући на трамвајској станици отворио сам новине и привукао ми је пажњу упадљиви наслов: „Мртви устају, мртви говоре!“ Прочитах прве редове и на један мах ме обли зној!
РИНА: Исто тако и мене.
ЉУБОМИР: Обли ме зној по челу, а руке почеше да се хладе, замагли ми се пред очима и ја се наслоних на зид.
СПАСОЈЕ (узима га под руку и одводи на страну. Поверљиво): Не разумем ја, зете, што тебе та ствар толико узбуђује? Разумем све остале, али тебе…? Шта си ти могао имати са покојним Марићем?
ЉУБОМИР (нервозан, узбуђен, још увек): Не можемо сад о томе говорити.
СПАСОЈЕ: То мора да је нека позамашна сума?
ЉУБОМИР: Да тако нешто!
НОВАКОВИЋ (увек задубљен у новине): Е па ево и тачног описа како се све то десило. Читав интервју.
СВИ (прибирају се око Новаковића): Читајте, читајте!…
ЉУБОМИР (одвојио се, сада потиштено, али ипак прати ток читања).
НОВАКОВИЋ (чита): „На питање нашег сарадника, је ли то све било претходно смишљено и по извесном плану изведено, господин Марић је одлучно одбио да је ту било ма какве намере. Он овако објашњава догађај: „Десио ми се судбоносни догађај; жена ми је учинила грубу неправду и то ми је нанело тежак бол. Јер, ма и разочаран, ја сам ту жену и у тренутку када сам због ње патио…““
РИНА: Молим те, пређи преко тих баналности.
НОВАКОВИЋ: „Био сам необично узбуђен, нисам знао шта ћу да радим тога тренутка.“
АНТА (Рини): Пати ли он од срца?
СПАСОЈЕ: Ама не прекидајте! Читајте, молим вас!
НОВАКОВИЋ (чита): „Када сам хтео да донесем одлуку, уплашио сам се од себе. Увидео сам да бих могао донети пренагљену одлуку због које бих се доцније кајао. Тада ми паде на памет да се удаљим, да побегнем, да се уклоним из средине која ми је сва изгледала одвратни саучесник; да се усамим и приберем и тад тек да донесем одлуку шта ћу и како ћу. Решио сам се да отпутујем не казујући никоме куда. Уосталом ја и сам тада нисам знао; пошао сам на пут ма где. Када ми је кондуктер тражио карту, ја је нисам имао; кад ме је упитао, ја нисам знао докле ћу путовати. Најзад се одлучим за Беч, тамо ће ми бити најпријатније, јер познајем Беч.“
АНТА: Сасвим. И да се после два-три дана вратио, све би било у реду.
СПАСОЈЕ: Али, не прекидајте, забога!… (Новаковићу). Молим вас, читајте даље!
НОВАКОВИЋ (чита): „У Бечу сам одсео у једном хотелу у близини универзитета и два-три дана сам седео усамљен, обузет својом бригом. Четвртог дана сишао сам у Кертнер не бих ли у оним кафанама где увраћају наши могао да се видим с ким. Нисам никога нашао, али су о зиду висили београдски дневни листови. Узмем најновији број једног листа, отворим и изненадим се кад опазим своју слику. Већ из самих наслова сазнам да сам извршио самоубиство дављењем у Дунаву и прочитам пуно детаља а своме самоубиству. Најпре сам се смејао, а затим ми паде на памет: „Гле, па ово би могао бити најсрећнији излаз из ситуације. Важити као мртав а бити жив.““
СПАСОЈЕ: Он то сматра као најсрећнији излаз из ситуације. Хвала му лепо!
АНТА: Па он то са свога гледишта.
СПАСОЈЕ: Са свога дабоме, али имамо и ми своје гледиште. (Новаковићу). Читајте, молим вас, даље!
НОВАКОВИЋ (чита дале): „Одлучих се дакле на то, и, како је Беч незгодно место, јер свакога тренутка може човек срести познаника, првим возом кренем у Немачку, у Хамбург, и у околини Хамбурга, у једној фабрици, срећно нађем запослење, где проведем пуне три године неопажен, јер се нигде ван тога предграђа нисам кретао.“
СПАСОЈЕ: И да га пита човек што је напуштао тако срећно запослење, што није остао тамо па мир бог.
АНТА: Можда је човек хтео да обиђе своје имање?
СПАСОЈЕ: Можда! А можда да и наплати своја потраживања која нису наплаћена.
РИНА (нервозно): Ја не могу, ја не могу никако да се приберем ни да се умирим.
СПАСОЈЕ: Па добро, кога смо ми сахранили?
НОВАКОВИЋ: Одговара он и на то питање.
СПАСОЈЕ: Шта каже, бога вам?
НОВАКОВИЋ (чита): „На питање нашег сарадника ко је онда могао бити дављеник на коме је било његово одело, при коме су били његови документи, господин Марић вели: Мислим да ће то бити мој бивши надзорник на грађевини, руски емигрант Аљоша.“
СПАСОЈЕ: Аљоша!?
НОВАКОВИЋ (наставља читање): „Тога дана кад ћу ја поћи на пут, Аљоша ми је изјавио да има самоубилачке намере, рекао ми је чак изриком да ће се у Дунав бацити. Он је на себи имао моје изношено одело, он је при себи имао моја документа. Само је он могао бити тај самоубица.“
СПАСОЈЕ: Аљоша!?
АНТА: И ти си Аљоши положио венац на гроб?
ЉУБОМИР (очајан): Сад дакле знамо све. Као што видите, ситуација је очајна.
СПАСОЈЕ: Дабоме да је очајна!
ЉУБОМИР: Ми овога тренутка, у овој узбуђености нисмо ни кадри догледати све последице.
АНТА: Нисмо дабоме! (Новаковићу). Ето, на пример, ви бисте остали без брака.
РИНА (загрли чврсто Милана): Ах то не, само то не!
АНТА (Спасоју): Па, затим, ти би остао без имања.
СПАСОЈЕ: А затим ти би отишао на годину дана робије.
АНТА: Опет! Казао сам ти да сам на ту реч осетљив.
СПАСОЈЕ: Хтео сам, знаш, само да изложим све последице. Али, има једна која је тежа од свих. То је господин Ђурић. Шта ће тек рећи на све то господин Ђурић?
НОВАКОВИЋ: Но!
СПАСОЈЕ: Човек који је уложио све своје искуство, сав свој углед и везе у огромно предузеће у које смо ми уложили капитал и знање, шта ће тек рећи? Јер, ако би се примило такво стање, то јест, ако би се признало да је Марић жив, цело би се наше предузеће из темеља срушило.
АНТА: То је још најмање!
СПАСОЈЕ: Најмање? Како најмање? Јеси ли чуо који пут за велику финансијско-техничку групу „Илирија а. д.“?
АНТА: Да, чуо сам, знам!
СПАСОЈЕ: То је, господине, група која тражи од државе концесију за исушивање свих мочвари, подводних терена, језера и уопште свих водених талога у нашој краљевини. То је један огроман дванаестогодишњи посао који предвиђа и огромне техничке објекте: најмање десет великих гвоздених мостова, око стотину бетонских мостова и велики број тунела и пропуста. Огромно нешто, разумеш ли!
АНТА: Не видим само какве везе то има?
СПАСОЈЕ: Какве везе? Сви смо ту унели што смо имали. Господин Новаковић је, на разне таксе и претходне трошкове, на израду планова и друге ствари, унео око пола милиона динара готовог новца. Господин Протић, односно мој будући зет а сада вереник моје кћери, изабран је за техничкога директора целога предузећа. Да, господине, а то није изабран зато што је мој зет, већ као стручњак. Мој зет је пре две године штампао своје велико научно дело „Мелиорација таризације“. То је дело направило огромну сензацију. На основу тога дела изабран је и за ванредног професора универзитета, јер, господине, то није дело само обичне научне вредности, већ је то једна научна револуција у области хидротехнике по новим методама рада које су у њему изнесене.
АНТА (задивљен): Како ти то научно говориш?
СПАСОЈЕ: Учио сам, господине, све сам ја то научио напамет да бих могао о тој ствари говорити.
ПРОТИЋ (Спасоју): Ја вас, молим, оче, не говорите више о томе; говорите о чему другом.
СПАСОЈЕ: Хтео сам да му објасним.
АНТА: А какве везе све то има са тобом?
СПАСОЈЕ: Пре свега та велика техничко-финансијска конзорција нема основног капитала. Сав капитал на коме је заснована конзорција то је што јој је генерални директор господин Ђурић, брат министров.
АНТА: А Шварц и Розендолф?
СПАСОЈЕ: Шварц и Розендолф то су обични трговачки агенти; један је агент неке фабрике аутомобилских гума а други фабрике чешљева и других целулоидних производа. Рећи ћеш зашто смо и њих увукли у конзорцију, кад су обични агенти? Зато, господине, што нашој држави, нашим новчаним заводима и нашој чаршији не импонује предузеће у коме није по један Шварц или Розендолф. И, најзад, ми њих и не сматрамо као обичне агенте. Ми смо их прогласили за представнике великих иностраних капитала. Шварц важи као представник белгијских а Розендолф као представник англо-саксонских капитала. Уосталом, нама и не треба капитал, јер ми ћемо концесију, кад је добијемо, вероватно и продати, али оно што нам треба то су претходни трошкови и кауција. Претходне трошкове поднео је господин Новаковић, а као кауцију ја сам дао моју троспратну кућу на Теразијама.
АНТА: Па ту кућу дао си као мираз уз кћер.
СПАСОЈЕ: Да, али привремено је залажем за кауцију. Ето, разумеш ли сада ситуацију? И замисли сад, на све то појави се један мртвац, прогута ту кауцију и прогута цело предузеће „Илирију“. Може ли се то дозволити, реците, може ли се то дозволити.
НОВАКОВИЋ (нервозно): Па зато, забога, говоримо о томе а не о „Илирији“.
СПАСОЈЕ: О чему?
РИНА: О њему, о покојнику. Он може свакога часа наићи; свакога тренутка кад се отворе врата, ја застрепим.
СПАСОЈЕ (збуњен, али као прибира се): Па… нека дође…
НОВАКОВИЋ: Да, али питање је како ћемо се понашати према њему?
СПАСОЈЕ: Како? То је тако проста ствар. Ми не можемо признати да је он жив; то би било против наших интереса када би ми признали да је он жив. Понашаћемо се дакле као према покојнику.
АНТА Како то мислиш је л’ да се прекрстимо кад га видимо?
СПАСОЈЕ: Ти можеш и да се прекрстиш, али што се мене тиче, ја ћу сматрати да он не постоји. Ако дође, сматраћу као да није дошао, ако ме поздрави, нећу га ни отпоздравити; не могу се ја задржавати са мртвацима. Но, хвала лепо!
АНТА: А ако проговори?
СПАСОЈЕ: Нећу му одговорити.
РИНА: Ја ћу окренути главу; ја не желим да га видим.
СПАСОЈЕ: А мислите ваљда да ја желим?
НОВАКОВИЋ: Ви мислите дакле да је најбоље игнорисати га, потпуно игнорисати.
СПАСОЈЕ: Као да не постоји.
СВИ (одобравају).