Чин 1, Сцена 13: ПРЕЂАШЊИ без АНЕ
АНТА (Спасоју): Седи, молим те, јер ствар морам да ти саопштим пажљиво и издалека.
РИНА: Та оставите се, молим вас, те ваше пажљивости. (Спасоју). Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је.
СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате?
АНТА: Онај чију си кућу на Теразијама и све остало имање ти наследио.
СПАСОЈЕ: Та идите, молим вас; лудост, као да смо деца… којешта… откуд то може бити?
РИНА: И ја не могу да верујем.
СПАСОЈЕ: Ко би још тако што веровао и ко је, молим вас, такву глупост могао измислити?
РИНА: Мени је наш рођак, господин Анта, донео вест.
СПАСОЈЕ: Ти?
АНТА: Ја.
СПАСОЈЕ: Шта ти пијеш овако изјутра?
АНТА: Не пијем ништа, али бих могао сад испити цео мотор бензина и не би ми ништа било.
СПАСОЈЕ: Реци ми, молим те, како си могао на такву глупу мисао доћи?
АНТА: Видео сам га, видео сам га својим рођеним очима.
СПАСОЈЕ: Кога?
АНТА: Покојног Павла Марића.
СПАСОЈЕ: Ама кога Павла Марића?
АНТА: Онога чији си ти наследник.
СПАСОЈЕ: Ама остави се ти тога наследства, већ реци ти мени… Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам. Рећи ћеш ми глупост која је немогућа. Разумем и још кад би рекао: „Чуо сам“, премда бих те ја и за то казнио за проношење лажних гласова, али рећи: „видео сам“, рећи „видео сам“, то је просто злочин.
АНТА (упорно): Видео сам га!
СПАСОЈЕ (нервозно): Опет он!
РИНА: Можете мислити како је тек мени било кад ми је господин саопштио.
СПАСОЈЕ: У, ’ајде да си казао на пример: „Угасило се сунце“, лепо, примам; што светли мора се једног дана угасити. Примам! Да си казао на пример: „Тутор те и те цркве прогутао је торањ црквени“; лепо, и то примам. Има тутора који гутају црквене приходе а кад им се прошири стомак, они су кадри, разуме се, да прогутају и торањ и свих пет звона. Лепо, примам и то! Примам да је Дунав променио ток и сад тече узводно; примам да је влада решила да изврши слободне изборе; сва чуда на свету примам, разумеш ли, сва чуда, али да си видео човека кога смо ми пре три године сахранили, е то не могу да примим! И да те пита човек зашто си потрчао то госпођи да саопштиш? (Рини). Могу већ мислити како вам је било кад сте чули?
АНТА: А можеш мислити како је тек мени било кад сам га видео.
СПАСОЈЕ: Чујете ли га, он то, па то.
АНТА: Верујте, кад сам га видео а мени се пресекоше ноге па не умем скоро да корачам. И одједанпут ме свега обли зној, па онда као да ми је неко тако ознојеном спустио кришку леда у кошуљу, подухвати ме језа у леђима и почнем да дршћем.
СПАСОЈЕ: Не знам шта имаш ти ког ђавола да дршћеш?
АНТА: Како шта, а оних десет хиљада динара?
СПАСОЈЕ: Па ти си се на суду заклео да си му вратио ту суму.
АНТА: Заклео сам се, не кажем да се нисам заклео, али он тада није био жив, а сад је жив.
СПАСОЈЕ: Дакле то тебе жуљи?
АНТА: Па то, дабоме!
СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи. (Вади из џепа једну књижицу и прелистава је). Ово је кривични законик, ја ту књигу увек носим собом као ручну књигу. Врло је корисна, човек се много чему научи из ње. То су тако рећи упутства за живот. (Нашао је страну). Е, ево, параграф сто четрдесет четврти, кривоклетство. (Чита у себи). Дакле, година дана робије и година дана губитка грађанске части. Може и више, али на једну годину можеш онако сигурно да рачунаш.
АНТА: Ко то?
СПАСОЈЕ: Па ти!
АНТА: Зашто ја?
СПАСОЈЕ: Па за кривоклетство.
АНТА: Ама како ти то мени, робија. И то одмераваш као килу шљива или лука. Робија, таман посла!
СПАСОЈЕ: И губитак грађанске части.
АНТА: То већ и не марим, може се лепо живети и без грађанске части. Али робија, господине, то је већ нешто друго. И оно што ме буни, то је откуд ти, зашто ти то мени одмераваш?
СПАСОЈЕ: Уосталом, ја бих чак и требао да будем тај који те тужи, јер ти си у ствари мени зајео тих десет хиљада динара.
АНТА: Гле сад!
СПАСОЈЕ: Мени, да! Кад је кредитор извршио самоубиство, образована је маса и ти си дуговао маси, а та маса припала је мени у наследство као најближем сроднику.
АНТА: А, сад разумем што си се ти тако обрадовао кад си чуо малопре да је Павле Марић жив. Па да, ко би се обрадовао ако не би ти као најближи рођак?
РИНА (нервира се њиховим разговором): Али, забога, ви говорите о свему, само не о ономе што је у овом тренутку најважније.
АНТА: Па да, господин мени: робија. Тако тек, робија, као да другог занимања у животу нема него робија. И зашто не би господин завирио мало у та своја упутства за живот да и себи одмери коју годину.
СПАСОЈЕ: Ја нисам никоме зајео десет хиљада динара.
АНТА: Па ниси, дабоме! То је ситница за тебе, нећеш ваљда да се прљаш за такве тричарије. Али троспратна кућа на Теразијама, велики плац код железничке станице и два дућана у Краља Петра улици, то је већ нешто.
СПАСОЈЕ: Па шта хоћеш тим да кажеш?
АНТА: Три кривоклетства, седам лажних уверења, четири адвоката и наследство. Погледај ти у та твоја упутства, па види шта тамо пише за такве случајеве?
СПАСОЈЕ (цепти од узбуђења и суне на њега са стегнутим песницама као да би тога часа да га смрви, уздржи се и прилази му): То си сад рекао и никад више!