Чин 1, Сцена 3: ПРЕЂАШЊИ без АНЕ
РИНА: Ето, је л’ тако?
НОВАКОВИЋ (љуби је): Како си ти пажљива и одлучна.
РИНА: Него! Зар да дозволим једна ситница да ми мути срећу.
НОВАКОВИЋ (устајући грли је): Хвала ти, ти ме просто претрпаваш доказима о твојој љубави.
РИНА: Ја то не чиним што хоћу да те убедим у своју љубав, већ тако осећам, осећам да тако морам да чиним.
НОВАКОВИЋ (љуби јој руку): Збогом, злато моје!
РИНА: Боже мој, како сам детињаста. Овога часа паде ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне службе па по цео дан да седиш код куће, да припадаш само мени и ја само теби. (Смеје се). Детињасто, зар не?
НОВАКОВИЋ: Па ипак, годи ми та твоја детињарија. Збогом душице!
РИНА (грлећи га прати до врата): Још нешто. Одавде иди у канцеларију како хоћеш, путуј ако хоћеш по сата донде, али на подне, дај ми реч да ћеш на подне брзо, брзо доћи кући.
НОВАКОВИЋ: Разуме се! Разуме се! (На вратима се пољубе и он оде).
РИНА (још увек на вратима говори напоље): Ана, испратите господина!