Чин 2, Сцена 12: НОВАКОВИЋ, РИНА, СПАСОЈЕ
НОВАКОВИЋ: Добар дан желим.
СПАСОЈЕ: Добар дан! (Рукују се). Откуд ви тако изненада?
РИНА: Нимало изненадно. Обећала сам госпођици Вукици да ћу ових дана доћи да заједно обиђемо извесне радње.
СПАСОЈЕ: Ах да, она много полаже на ваш укус, само…
НОВАКОВИЋ: И, замислите, сад и ја морам да идем по радњама.
СПАСОЈЕ: Што ви?
НОВАКОВИЋ: Моја жена не сме ни корака од куће сама.
РИНА: Замислите да се сретнемо, ја не знам шта бих радила.
СПАСОЈЕ: Дакле, бићете и једно и друго поштеђени. Пошто сам одложио венчање, то сам обуставио и све куповине… Има за то увек времена. Али сте ви и иначе увек добро дошли, Вукица ће вам се радовати.
РИНА: Е, онда ’ајдемо к њој мало. (Хтела би да пође).
СПАСОЈЕ: Само за часак. Хтео бих нешто да вас запитам. Ви рекосте, ићи ћете адвокату да се консултујете?
НОВАКОВИЋ: Био сам!
СПАСОЈА: Па?
НОВАКОВИЋ: Адвокат потврђује да је мој брак појавом првога мужа одиста анулиран, и да се моја жена мора вратити своме првом мужу.
РИНА: То би било ужасно; то би била најсвирепија казна!
НОВАКОВИЋ: Адвокат вели да би једини излаз био, када би први муж повео бракоразводну парницу, развео се са женом па се ја после поново венчао са њом. И ја, право да вам кажем, мислим такву понуду да учиним њему.
СПАСОЈЕ: Коме њему?
НОВАКОВИЋ: Покојнику.
СПАСОЈЕ: Да га умолите да поведе бракоразводну парницу!
НОВАКОВИЋ: Па да, шта ће му жена која га не воли?
РИНА: Ја не бих могла преживети то да му се вратим.
СПАСОЈЕ: Чекајте, молим вас! Није то тако проста ствар као што вам изгледа. Да би могао водити бракоразводну парницу, он треба да је жив.
РИНА: Па жив је!
СПАСОЈЕ: Жив је, знам ја да је жив, ал’ ми то не смемо признати. Знате ли шта значи то признати му законски да је жив? То значи да се сви ми сручимо на осуђеничку клупу, то значи да сви ми, ни криви ни дужни, на правди бога страдамо.
РИНА: Знате како је, господин-Благојевићу, кад лађа тоне, свако себе најпре спасава.
СПАСОЈЕ: А тако ви сматрате ствар? Свако себе! Па добро, онда нека свако себе и гледа. Само, немојте пожалити ако ја пре допливам до обале него ви.
НОВАКОВИЋ: То ви као да нешто претите, газда-Спасоје?
СПАСОЈЕ: Не претим, али ето, ви кажете кад лађа тоне, а заборављате да ће са том лађом потонути и ваших пола милиона готовог новца.
НОВАКОВИЋ (тргне се): Не мислите ваљда…?
СПАСОЈЕ: Мислим, мислим. Ви заборављате да у овој целој ствари ваш брак није најважнија појава.
НОВАКОВИЋ: Не заборављам, само…
СПАСОЈЕ: Е, кад не заборављате, а ви будите стрпљиви. Ја данас, на пример, имам важан разговор са једним врло меродавним господином. У његову се помоћ ја врло много надам.
НОВАКОВИЋ: Па разуме се да ћемо бити стрпљиви.
СПАСОЈЕ: Идите лепо код Вукице у собу, тамо је и њен вереник, па се забављајте, а мени оставите да бринем и вашу бригу. Изволите, изволите. (Рини, пратећи је). Бога вам, госпођо Рина, утичите и ви на Вукицу да се умири, врло је нервозна што је одложено венчање.
РИНА: Ох, да, да!
РИНА и НОВАКОВИЋ (оду у Вукичину собу).