Чин 1, Сцена 14: НОВАКОВИЋ, ИСТИ
НОВАКОВИЋ (улази узбуђен): Забога, забога, је ли то могуће?
РИНА (похита му у сусрет): Ти знаш?
НОВАКОВИЋ: Сад, на путу, срео сам се са господином Тадићем и он ми каже, видео га је, разговарао је с њим. Нисам дотле ни сањао зашто ме зовеш.
АНТА: И ја сам га видео!
НОВАКОВИЋ: Баш видео?
АНТА: Овако као што вас гледам.
СПАСОЈЕ: Па то значи, господо, не може човек ни у смрт веровати? И смрт се пролагала. (Вади из џепа). Молим вас, је ли ово посмртна листа или није?
АНТА (завирује): Јеси ли и ти потписан на њој?
СПАСОЈЕ: Није него ти! Је ли ово посмртна листа, питам ја вас; јесмо ли човека сахранили…?
АНТА: Парцела седамнаеста, гроб тридесет девети.
СПАСОЈЕ: Је л’ лепо и поштено седео тамо три године, је ли? Па откуд сад наједанпут жив? И зар то може тако да буде? Зар то може како ко хоће? Ја мислим да у уређеним западним државама мора постојати о томе какав закон и по том закону: ко је мртав тај је мртав. Код нас, међутим…
АНТА: Не може држава никога натерати да буде мртав.
СПАСОЈЕ: Па, то значи, ја нисам сигуран да се једнога дана не појави и моја покојна жена, која је умрла пре једанаест година. И дође лепо, је л’ па: „Добар дан“, а ја њој: „Добар дан, изволите!“
НОВАКОВИЋ: Није овде питање шта може да буде а шта не може, него, он је ту!
СПАСОЈЕ: Али како? Одакле? Је ли устао из гроба! Је ли васкрсао? Је ли побегао; с чега је пао: с дрвета, с Месеца или са Марса?
НОВАКОВИЋ: Кажу да је допутовао.
СПАСОЈЕ: Шта има да допутује од гробља довде и којим то возом. Господе боже, ја не умем да мислим; то ми се први пут у животу дешава да не умем да мислим. (Седне).
РИНА (Милану): Зар ништа ближе ниси сазнао?
НОВАКОВИЋ: Да, сазнао сам, веле није био мртав.
СПАСОЈЕ: Па да, он ће сад то да пориче.
НОВАКОВИЋ: Одсео је у „Ексцелзиору“.
СПАСОЈЕ: Која то парцела?
НОВАКОВИЋ: У хотелу „Ексцелзиору“. Ето, то је све што сам сазнао. (Сети се). Ах, да, још нешто. Распитивао се код Радића и о томе где ја станујем; вели посетиће ме.
АНТА: Вас?
НОВАКОВИЋ: Мене, или… моју жену, можда…
РИНА (престрашена): Мене? Зашто мене?
АНТА: Па ви сте му најпречи.
РИНА: Ја?
АНТА: Па да, јер ви сте у ствари сад његова жена.
РИНА (притрчи и зграби чврсто мужа): Милане, је л’ истина што тај господин говори?
НОВАКОВИЋ (збуни се): Ја не знам! (Анти). На основу чега ви то тако говорите?
АНТА: На основу Савете Томић.
СПАСОЈЕ: Ево ти га сад, каква ти је сад та Савета Томић?
АНТА: То је она што се удала мислећи да је удовица, а кад се вратио први муж, њу суд, по потреби службе, без путних и селидбених трошкова, премести из другога у први брак.
РИНА: (узнемирена, Милану): Је ли то могуће?
АНТА: Кажу, тако је по закону.
НОВАКОВИЋ (хтео би да утеши Рину): Ја не верујем да би један закон могао служити насиљу, јер то би било насиље.
РИНА (грлећи Милана): Ја нећу да се растанемо!
НОВАКОВИЋ: Буди мирна, Рина! Не постоји закон који руши срећне бракове.
СПАСОЈЕ (размишљао је и слушајући њихов разговор): Све што ви говорите, све је то споредно, сасвим споредно. Овде је главно и основно питање како може један човек, кога смо ми пре три године поштено и срдачно сахранили, како може тај и на основу чега…