Чин 2, Сцена 17: ЂУРИЋ, СПАСОЈЕ
ЂУРИЋ: Добар дан, желим!
СПАСОЈЕ (сав блажен): Добар дан, господине Ђурићу. Баш у добар час сте дошли, у добар час! Изволите, молим вас, седите!
ЂУРИЋ (седајући): Дакле, радознао сам, јесте ли постигли што?
СПАСОЈЕ: Ништа. С тим човеком не може се ништа лепим постићи.
ЂУРИЋ: А разговарали сте?
СПАСОЈЕ: Да, био је овде, дошао ми је као наручен; разговарали смо опширно и сасвим отворено.
ЂУРИЋ: Шта вели?
СПАСОЈЕ: Он не само што не пристаје ни на какав споразум, него још и проширује своје нападачке намере.
ЂУРИЋ: Прети?
СПАСОЈЕ: То већ, да мени прети отети имање, то већ је познато, али сад прети и моме зету.
ЂУРИЋ: А чиме њему?
СПАСОЈЕ: Нећете просто веровати, вели: „Срушићу га, одузећу му катедру на универзитету.“ Приказаће га као лажног научника. Молим вас, тај човек тврди да је он написао оно научно дело, а да га је мој зет под својим потписом штампао.
ЂУРИЋ: Ох, то је тешка оптужба, и то у најгорем тренутку. Ствар „Илирије“ се овога часа налази пред седницом министарског савета; сваки тренутак може нам донети концесију, а концесија представља милионе… милионе!…
СПАСОЈЕ (заносно): Милионе!
ЂУРИЋ: И у таквом једном часу кад већ догледамо те милионе…
СПАСОЈЕ (наставља):… да дође један насилник, да отме моју имовину која служи као кауција; да сруши једнога зета, односно не зета, него једнога директора предузећа.
ЂУРИЋ: Ваља о тој ствари озбиљно размислити.
СПАСОЈЕ: Ја вас молим, размислите и за мене; верујте, ја нисам више кадар размишљати.
ЂУРИЋ: Видите, целу ствар не треба посматрати са једнога личнога гледишта као што то ви чините. Ствар захтева да се посматра са једног ширега, тако рећи државотворнога гледишта. Зар не видите ви у целој овој појави известан систем, систем са рушилачким тенденцијама? Тај се човек завукао тамо негде, у неки тајанствени кут Европе, у неку фабрику вели, а ја бих рекао у неку интернационалну разорачку ћелију. Ко зна чему се он тамо научио; ко зна какве су му све идеје замаглиле здрав разум? Зар не видите на шта он удара? На све што је светиња. Зар не видите да он прети да поруши управо оно на чему друштво почива? Пођите, молим вас, редом, па гледајте на шта он удара? Хоће да поруши оном човеку брак…
СПАСОЈЕ: И то један срећан брак!
ЂУРИЋ: А брак је, господине, један од првих основа друштва. И, шта даље, хоће да преотме имовину, приватну имовину!
СПАСОЈЕ: И то још моју имовину.
ЂУРИЋ: И најзад хоће да унизи, да обори, да згази ауторитет. У своме рушилачком бесу он хоће да свуче с висине једног научника.
СПАСОЈЕ: Господе боже, мени је сад тек праснуло пред очима; сад тек ја јасно догледам праве намере тога човека!
ЂУРИЋ: Да, да, господине, тако треба посматрати ову ствар. А када се тако посматра, онда се да јасно сагледати да ова појава садржи у себи једну опасност ширег обима.
СПАСОЈЕ: Опасност, разуме се да је то опасност!
ЂУРИЋ: И брига која у овом часу вас тишти не може и не сме остати само ваша брига; то је брига целога друштва, то је брига и саме државе, ако хоћете.
СПАСОЈЕ: Па хоћу дабоме! Нек држава прими на себе ту бригу.
ЂУРИЋ (Пауза. Размишља): А сад, реците ви мени, треба ли у таквим случајевима дати закону реч. Је ли закон кадар да догледа ону ширу опасност која се крије иза рушилачких намера обучених у форме законске?
СПАСОЈЕ: Не!
ЂУРИЋ: Јер, шта ће урадити закон? Ево шта: „Ово је моја греда и ја молим закон да ми се врати.“ Закон као закон, нема где па вели: „Твоја је греда, узми је!“ Али шта ће бити ако је на тој греди назидана кућа, зар зато да би ти добио једну греду, треба да се поруши цела кућа? Шта је веће, шта је важније, питам ја вас: кућа или греда?
СПАСОЈЕ: Кућа!
ЂУРИЋ: Тако је! И сад замислите „Илирију“ као кућу, јер то је једна организација, заснована на широким основама, и сад дође неко и каже: „Дајте ми моју греду.“ Да греду, али ако ми греду извучемо, срушиће нам се цела „Илирија“ на главу.
СПАСОЈЕ: Ужасно!
ЂУРИЋ: Још ако је… имате ли ви случајно телефон?
СПАСОЈЕ: Ето вам га при руци.
ЂУРИЋ (одлази телефону и тражи број): Ало, ало… То је господин шеф кабинета? Јесте ли ви, господине Марковићу? Овде је Ђурић. Дакле? (После саопштења које чује, лице му се обасја радошћу). Хвала! Велика хвала! (Напушта слушалицу и иде Спасоју раширених руку узвикујући). „Илирија“! „Илирија“! (Загрли га чврсто).
СПАСОЈЕ: „Илирија“?
ЂУРИЋ: Да!
СПАСОЈЕ: Свршено?
ЂУРИЋ: Да!
СПАСОЈЕ (полети му у загрљај): „Илирија“! Милиони! (На један мах се тргне). А греда?
ЂУРИЋ: Каква греда?
СПАСОЈЕ: Она што може да се извуче па да падне кућа?
ЂУРИЋ: Не брините; сад смо на коњу. Свршићемо и то; дођите још данас к мени! Ја морам само до министарства; хоћу очима да видим министарске потписе. Дођите још данас, смислићу већ ја дотле или, боље рећи, ја већ имам известан план; не брините! Збогом! (Оде).
СПАСОЈЕ: Збогом! (Прати га до врата).