Чин 2, Сцена 6: ВУКИЦА, ПРЕЂАШЊИ
СПАСОЈЕ (кад Вукица наиђе): Где си, дете, забога?
ВУКИЦА: Добар дан желим, тетка!
АГНИЈА: Добар дан! Слатко моје! (Љуби је). Ово је за тебе. (Даје јој букет).
ВУКИЦА: Хвала, тетка!
АГНИЈА: Па како је, како је; јеси ли већ сита радости?
ВУКИЦА: Ох! Да! (Разгледа букет). Гле, како је то лепо цвеће!
АГНИЈА: Сама сам га бирала код цвећара. Хтела сам да личи на један букет који је мени тако драга успомена.
ВУКИЦА: Из младости свакојако?
АГНИЈА: Да… да… из ранијих дана. Добила сам, тада, такав исти букет са визит-картом на којој је писало: „Цвећу цвеће.“
ВУКИЦА: То је тако лепо! А шта је писало с друге стране визит-карте?
АГНИЈА: Ништа! Само име: Сима Тешић, артилеријски капетан.
ВУКИЦА: О, могу мислити како вам је то драга успомена.
АГНИЈА: Како да не! Дршке од цвећа из тога букета још чувам…
ВУКИЦА: А чиме сте ви, теткице, наградили дародавца букета за ту пажњу?
АГНИЈА (ко бајаги збуњено): Чиме? Ничим, чиме бих га могла наградити?
ВУКИЦА: Признајте, признајте ипак, морали сте га тек нечим наградити?
АГНИЈА (збуњено): Па, боже мој… наградила сам га једним љупким осмехом. Чиме другим може девојка наградити каваљера? Али оставимо тај разговор о пријатној прошлости, разговарајмо боље о садашњости, о будућности, о теби. Јеси ли се већ одлучила какву ћеш венчану хаљину правити?
ВУКИЦА: Нисам, али на то нећу ни да мислим, пошто је свадба одложена.
АГНИЈА: Па ако је одложена, одложена је моментано, али ће је бити. Је ли, Спасоје?
СПАСОЈЕ (који се зарио био у неко писмо, тргне се): Па да, разуме се!
АГНИЈА: А на венчану хаљину треба за времена мислити. Данас има тако много тих модних журнала да је врло тешко одлучити се. Па онда материјал! Дођи код мене, толико пута сам ти рекла, дођи код мене, ја имам преко тридесет мустара материја за венчане хаљине. Дођи да разгледаш.
СПАСОЈЕ: А што ће ти, бога ти, толике мустре?
АГНИЈА: Тако, бирала сам, волела сам да правим збирку. Па зашто не? Један прави збирку поштанских марака, други збирку новца, лула, старих сатова, јеленских рогова; што не бих и ја имала своју пасију? Правим збирку мустара материја за венчану хаљину; то је моја пасија.
ВУКИЦА: Па што замерате, тата, тетки; боље то но да збира мачке к’о стрина Јованка.
СПАСОЈЕ: Не замерам, само не разумем како је не мрзи да иде по радњама и тражи да јој се секу они комадићи крпа.
АГНИЈА: Немој да кажеш, Спасоје, има и то своје дражи. Уђем у радњу и упутим се најстаријем помоћнику. „Господине, ја бих желела да ми покажете материје за венчану хаљину!“ Помоћник одмах направи љубазно лице и служи ме с задовољством, мислећи да сам ја срећна вереница. И то траје читавих пола сата. Мени доста и тих пола сата.
СПАСОЈЕ: Па доста!
АГНИЈА (Вукици): Слатко дете моје, како бих волела да ми покажеш твоје рубље и преобуке које си спремила.
ВУКИЦА: Па показала сам вам већ.
АГНИЈА: Ако, волим опет да видим. (Шапћући јој). Право да ти кажем, ја се не слажем с тим да обучеш ону белу свилену пижаму прве брачне ноћи; ја сам за лихт плаву кошуљу.
ВУКИЦА (оцу очајно): Ето, кажем ја!
СПАСОЈЕ: Шта то?
ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (Погледа у сат на руци). Које је већ доба а њега нема.
СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива.
АГНИЈА (загрли Вукицу и води је у собу): Слатко нестрпљење! ’Ајдемо!
ВУКИЦА (пролазећи крај оца): Кажем ја!
АГНИЈА и ВУКИЦА (оду у собу).