Чин 3, Сцена 2: СПАСОЈЕ, МИЛЕ
МИЛЕ (са кожном торбом под пазухом клања се и пружа писмо).
СПАСОЈЕ (отварајући писмо): Опет писмо. О, брате, шта су окупила та писма од јутрос? (Чита потпис). А, ово је од госпође Рине!
МИЛЕ: Да, госпођа ме је упутила к вама.
СПАСОЈЕ (прочита писмо): А тако? Е мило ми је, извол’те, извол’те, седите, младићу.
МИЛЕ (седне).
СПАСОЈЕ: А, ви сте, како ми госпођа пише, писар код адвоката Петровића.
МИЛЕ: Да!
СПАСОЈЕ: Том се адвокату обратио такозвани Павле Марић, да га заступа?
МИЛЕ: Да, да поведе кривични поступах противу вас.
СПАСОЈЕ (тргне се): Противу мене? Како противу мене? Зашто против мене! А вама је ствар, изгледа, ближе позната?
МИЛЕ: Да, ја радим по том предмету.
СПАСОЈЕ (узнемирен): Шта радите? Како радите? Реците ми, молим вас, у чему је ствар. Хоће да дигне тужбу, велите? Па добро нека дигне, али зашто противу мене? То ми реците, зашто баш противу мене?
МИЛЕ: Не само противу вас, четири тужбе.
СПАСОЈЕ (нуди му цигарету): Какве четири тужбе?
МИЛЕ: Вас тужи што сте му лажним доказима код суда приграбили имање. Тражи повраћај имања и подиже кривичну оптужбу противу вас.
СПАСОЈЕ: Гле, молим те! Кривичну!? А оне остале три?
МИЛЕ: Једну противу господина Милана Новаковића за прељубу и нарушавање брака.
СПАСОЈЕ: То сам већ мислио, а трећу?
МИЛЕ: Трећу против професора универзитета господина Љубомира Протића за крађу рукописа и објављивање истога под својим именом!
СПАСОЈЕ: Ала је тај запео! А четврту оптужбу?
МИЛЕ: Противу некога Анте Милосављевића за кривоклетство.
СПАСОЈЕ: Па зар ни њега није прескочио? А ви, овај, шта сам оно хтео да кажем, па је л’ то онако сасвим озбиљно, тужбе?
МИЛЕ: Богами, мој шеф кад је разгледао материјал, узвикнуо је „Поклаћу их као пилиће!“
СПАСОЈЕ: Кога ће поклати као пилиће?
МИЛЕ: Па вас!
СПАСОЈЕ: Шта има он мене да коље и зашто, молим вас, баш мене да коље?
МИЛЕ: Он то мисли онако фигурално.
СПАСОЈЕ: Не волим ја те ствари ни фигурално. Уосталом, кажите ви мени, је л’ он већ поднео те тужбе?
МИЛЕ: Не, није, сад их ради, па ћу их онда ја преписати.
СПАСОЈЕ: Врло добро! Врло добро! Ви ћете их, дакле, преписивати! А и ви можете онако да отегнете преписивање, зар не? Нама је потребно да се та ствар мало отегне.
МИЛЕ: Да, ја сам већ дао реч госпођи Рини да ћу отезати.
СПАСОЈЕ: Врло добро! Врло добро! Верујте, младићу, бићемо вам врло благодарни и гледаћемо на некакав начин да вам се одужимо.
МИЛЕ: То би најбоље учинили, ја сам то већ говорио госпођи Рини, када бисте ме, рецимо, узели у службу у ваше друштво „Илирија“. Ви ћете извесно имати потребе за више чиновника?
СПАСОЈЕ: Разуме се! А ви имате од квалификација?
МИЛЕ: Да… како да вам кажем… имам недовршену гимназију; имам недовршену трговачку академију, имам недовршену средњу техничку школу; имам недовршени правни факултет…
СПАСОЈЕ: Уопште нисте довршени. Уосталом, и шта ће вам, за вас је најбоља квалификација то што вас познаје госпођа Рина.
МИЛЕ: То је, знате, једно случајно познанство.
СПАСОЈЕ: Па да, случајно, тако сам и мислио. Дакле, ја вам радо обећавам службу, само, разуме се, кад друштво почне рад. То неће бити тако брзо, али чим почне рад.
МИЛЕ: А дотле?
СПАСОЈЕ: Дотле? Дотле стрпљење!
МИЛЕ: Да, свакојако, само, знате, ја имам тако скромну плату код господина адвоката, а живот је тако скуп.
СПАСОЈЕ: Ах, да!… Сад разумем. Ви бисте извесно желели да будете награђени за услугу коју ћете нам учинити?
МИЛЕ: Боже сачувај, то никако; ја то чиним чисто из пажње и поштовања према госпођи Рини. Друга је ствар кад би ми понудили какав мали зајам, то да, то бих примио без поговора, али награда, то би била увреда.
СПАСОЈЕ: А коју суму представља та увреда?
МИЛЕ: Односно тај зајам?
СПАСОЈЕ: Па да, то мислим.
МИЛЕ: Ја никад немам обичај да тражим више но што ми одиста треба. Мени би моментано требало, рецимо, пет стотина динара.
СПАСОЈЕ (вади невољно новац из џепа): Толико највише, не бих вам засад ни могао дати више. (Даје му).
МИЛЕ (примајући): Само, молим вас лепо, то не треба да зна госпођа Рина.
СПАСОЈЕ: Разуме се. Оно што знате ви и госпођа Рина, не треба да знам ја; оно што знамо ја и ви, не треба да зна госпођа Рина. То се у рачуници, чини ми се, зове правило тројно.
МИЛЕ (смеје се): Да, да! Дакле, ја ћу вас стално извештавати о томе како се ствар развија код адвоката. (Полази).
СПАСОЈЕ (пратећи га): И отезати ствар, отезати колико год можете.
МИЛЕ: Слуга сам понизан! (Оде).