Чин 2, Сцена 10: ЉУБОМИР, ИСТИ
ВУКИЦА: О, какво изненађење! Какво изненађење!
СПАСОЈЕ: Баш добро те си наишао; ја већ немам моћи да те браним пред твојом вереницом.
ЉУБОМИР (пошто је пољубио Вукицу у руку и са Спасојем се руковао): Зар сам толико крив?
ВУКИЦА (Спасоју): Чујеш ли га, татице, он то назива кривицом? (Љубомиру). То није кривица, то је злочин. Занемарити вереницу као што ви то чините, навићи вереницу на две и три посете дневно, па уједанпут то разредити; навићи вереницу на топле и нежне разговоре па уједанпут прећи у професорску расејаност, дозволићете да је то тежак злочин.
ЉУБОМИР: Па, забога, оче, што се ви жалите да ме не можете одбранити кад знате зашто то све тако бива?
СПАСОЈЕ: Кажем јој, то су извесне бриге које су наше заједничке, али које ће проћи, проћи ће. Ја њој никад о тим стварима не говорим. Шта ће јој?
ЉУБОМИР: Не бих хтео да останем кривац у очима своје веренице.
СПАСОЈЕ: Знаш шта, иди ти тамо с њом у собу па се брани; вереници се увек лакше одбране у четири ока.
ЉУБОМИР: Да, тако је! (Узме Вукицу за руку и одлазе у њену собу).