Чин 3, Сцена 5: АГНИЈА, СПАСОЈЕ
АГНИЈА: А и с тобом имам да разговарам, Спасоје.
СПАСОЈЕ: О чему?
АГНИЈА: О томе што се напоље говори. Морам ти рећи, брине ме, брат си ми.
СПАСОЈЕ: Шта ти имаш, молим те, моју бригу да бринеш?
АГНИЈА: Како да не? Ето, срела ме је јуче госпођа Драга Митровић па ме пита: „Ама зашто је то господин Спасоје наједанпут одложио венчање своје кћери, кад су све, све позивнице за свадбу штампане. Има ту нешто!“
СПАСОЈЕ: Моја ће се ћерка венчати кад је мени воља а не кад је госпа-Драге воља, а позивнице је лако и по други пут штампати.
АГНИЈА: И није то само госпођа Драга. Јаој, када би ти знао шта се све говори и због те свадбе и због много чега другог.
СПАСОЈЕ: Рекао сам ти једанпут за свагда, не тиче ме се шта свет говори.
АГНИЈА: Ја сам ишла, богами, и код госпа-Насте, гледала ми у шољу.
СПАСОЈЕ: У какву шољу, побогу жено?!…
АГНИЈА: У шољу од кафе! Слушај ти што ти ја кажем, та госпа Наста гледала је и самим министрима, и казала им, кажу, тачно кад ће да постану бивши. Кажем јој, велика невоља, велика брига. И знаш ли шта ми каже кад је погледала у шољу?
СПАСОЈЕ: Нећу да знам, разумеш ли, нећу да знам, сада ћу још и у некакве шоље да верујем.
АГНИЈА: Како? Не верујеш у шољу?
СПАСОЈЕ: Не верујем.
АГНИЈА: Па ти онда не верујеш у бога.
СПАСОЈЕ: Ама шта ти мешаш бога са шољом од кафе.
АГНИЈА: Па судбина; бог дели судбину а шоља ти само унапред каже ту судбину.
СПАСОЈЕ: Остави, молим те, лудорије, него кад си већ дошла, учини ми једну услугу, за коју ћу ти рећи хвала. Мени је, видиш, врло потребно да Вукицу одстраним од куће бар на један сат. Ја имам овде извесне сусрете који могу бити пријатни а могу бити непријатни, па не бих хтео да је она ту.
АГНИЈА: Но, па то није тешко; повешћу је да бирамо материју за венчану хаљину. Само да си ми бар јавио, па да сам понела моју збирку мустара, али свеједно, знам ја и напамет шта у којој радњи има.
СПАСОЈЕ: Неће то бити тако згодно. Знаш да сам колико јуче одложио свадбу и казао Вукици да не купује још венчану хаљину, па не могу сад тек… Него ако би могли што друго.
АГНИЈА: Знаш шта? Могла бих јој понудити да пође са мном и да сама изабере сребрни сервис. Гледала сам у две-три радње сервис за двадесет четири особе; то би’ желела да јој дам као свадбени поклон, ал’ боље би било да сама учини избор.
СПАСОЈЕ: Е, ето, то је врло добра идеја. На то ће извесно пристати. (Одлази левим вратима). Вукице, Вукице, душо, ’оди овамо, дошла је тетка Агнија. (Враћајући се). И, молим те, задржавај је колико можеш више.