Чин 2, Сцена 7: ЂАКОВИЋ, СПАСОЈЕ
ЂАКОВИЋ (робустан тип, аљкаво обучен): Добар дан желим! Мислим да нисам погрешио адресу?
СПАСОЈЕ: А с ким имам част?
ЂАКОВИЋ: Ја сам Младен Ђаковић…
СПАСОЈЕ: Ах, ви сте тај новинар?
ЂАКОВИЋ: Не новинар, публициста!
СПАСОЈЕ (понуди га руком да седне): Мислио сам да је то свеједно.
ЂАКОВИЋ: Не, господине. Новинар је везан за лист, за уредника, за издавача; ја сам слободан, пишем кад хоћу и шта хоћу: брошуре, летке, памфлете и, уопште, такве ствари.
СПАСОЈЕ: Да, то је оно што би у овом случају и требало, и ради чега сам хтео са вама да разговарам.
ЂАКОВИЋ: Молим!
СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело а бело да је црно.
ЂАКОВИЋ: Све се може оспорити и потврдити, зависи од моћи логике. И чему је у осталом филозофија старих грчких филозофа Протагоре, Исократа и Есхила? Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике.
СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу.
ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ! Бог, видите, сваком човеку дарује по нешто; вама је на пример дао паре, мени је дао логику. Он не даје једноме све а другоме ништа. Не може он вама дати логику и паре, је л’ те; то двоје не иде заједно. Он је мени дао ово, а вама оно и рекао: „Ево вам, па ви сад се размењујте. Ти стави газда-Спасоју у службу твоју логику, а он ће теби ставити у службу своје паре.“
СПАСОЈЕ: Како: „ставити у службу своје паре?“
ЂАКОВИЋ: Па тако, ја ћу то што ви желите лепо написати, а ви ћете то што ја напишем лепо платити, је л’ тако?
СПАСОЈЕ (устежући се): Па, да!
ЂАКОВИЋ: Дакле, пошто смо се начелно споразумели, изволите сад прећи на детаље и изложите ми ствар. (Вади папир и писаљку и спрема се да пише).
СПАСОЈЕ: Ствар је у овоме: један је човек умро пре три године и сахранили смо га. Ја сам лично био на погребу.
ЂАКОВИЋ: Бог нека му душу прости!
СПАСОЈЕ: Е, али сад је потребно и доказати да је он мртав.
ЂАКОВИЋ: Ништа лакше, изволите ми само рећи у ком стилу желите да се то напише?
СПАСОЈЕ: Како у ком стилу?
ЂАКОВИЋ: Па, мислите ли високим стилом, на пример: „Ишчезнуће индивидуума из животне заједнице произлази из неминовности процеса коме се све појаве у природи потчињавају“, или желите да ја њему просто кажем: „Ти си, брате, умро!“
СПАСОЈЕ: Па ово је много јасније.
ЂАКОВИЋ: Рећи ћу му, дакле: „Ти си брате, умро, а да си умро ево ти доказа: прво и прво ти ниси жив.“
СПАСОЈЕ (прекида га): Али он је жив.
ЂАКОВИЋ: Ко је жив?
СПАСОЈЕ: Па тај што је умро.
ЂАКОВИЋ: Ја вас не разумем?
СПАСОЈЕ: Дакле, он је у ствари умро, као што сам вам казао, и сахранили смо га пре три године, али сад се наједанпут јавља да је жив.
ЂАКОВИЋ (заврти главом): Хм! Хм! Хм! То је већ мало необичнији случај! Имао сам прилике да доказујем да је жив човек који лежи већ годину дана у гробу. Било је потребно да и мртви гласају за изборе народних посланика, ал’ то је друго. Друго је то доказивати да је мртав човек жив, а друго да је жив мртав.
СПАСОЈЕ: Знам, ал’ кад има доказа.
ЂАКОВИЋ: Којих доказа?
СПАСОЈЕ: Па посмртна листа, погреб, гроб.
ЂАКОВИЋ: Гроб? Гроб није доказ кад човек постоји. Је л’ постоји он?
СПАСОЈЕ: Па он каже да постоји.
ЂАКОВИЋ: Е, то је оно, видите, а њему се у оваквом случају мора веровати.
СПАСОЈЕ: Па, добро, зар ваша моћ логике не може некако да докаже да он не постоји?
ЂАКОВИЋ (размишља): Хм! заиста тежак проблем, сем кад би се нешто послужили Ајнштајновом теоријом.
СПАСОЈЕ: А каква је то теорија?
ЂАКОВИЋ: По Ајнштајновој теорији све су појаве у животу релативне. Могло би се дакле узети да је тај човек само релативно жив.
СПАСОЈЕ: Кад би то могло некако на основу које друге теорије?
ЂАКОВИЋ: Добро, ’ајде да пређемо на другу теорију. Кажите ви мени отворено ово: тај човек вама смета ако је жив! Квари вам рачуне, не?
СПАСОЈЕ (снебива се): Па, како да кажем!
ЂАКОВИЋ: Казали сте већ; доста ми је да вас разумем. Дабоме, тешко је то враћати оно што је човек већ наследио.
СПАСОЈЕ (тешко уздахне): Тешко!
ЂАКОВИЋ: Е, лепо! Сад смо начисто и сад ја видим јасно целу ситуацију. И ако се о свему озбиљно размисли, биће прерано канда да се о томе пише. Пардон, то је само моје мишљење ал’ ако ви желите, ја ћу писати; само, знате, писање ће изазвати и одговор, па онда ако изнесете ствар на сва звона, то ће вас врло брзо одвести пре суд, а мени изгледа у овоме случају да ви имате све разлоге да избегнете суд.
СПАСОЈЕ: Па да, шта ће ми суд?
ЂАКОВИЋ: Е, па зато, видите, боље је да ви ту ствар уредите некако избегавајући јавност. Ја, верујте, немам рачуна да вам дајем овакав савет, јер кад бих написао, ја бих вам много више наплатио; овако за савет морам се задовољити и са хиљаду динара.
СПАСОЈЕ (згране се): Како? Хиљаду динара за неписање?
ЂАКОВИЋ: И ту још није урачунат хонорар за ћутање.
СПАСОЈЕ: Какво ћутање?
ЂАКОВИЋ: Па, господине, реците ви мени, шта мени смета сад, кад сам већ ушао у саму тајну, да бацим један летак: „Мртви су устали, живи се спремају да их поново сахране.“
СПАСОЈЕ (пренеражен): Нећете ваљда?!…
ЂАКОВИЋ: Дакле, видите шта вреди моје ћутање, а ја вам не тражим више од хиљаду динара за све то.
СПАСОЈЕ: Добро добро, даћу!
ЂАКОВИЋ: Лепо, споразумели смо се. Саветовао сам вам да не чачкате и не стављате на велика звона. Добро!… Али, ви не можете седети скрштених руку, ви морате нешто чинити…
СПАСОЈЕ: Па да!
ЂАКОВИЋ: Е, и у том погледу даћу вам један савет.
СПАСОЈЕ: Опет хиљаду динара?
ЂАКОВИЋ: И две и три и четири… али ја нећу да вас уцењујем, задовољићу се само са хиљаду динара, што са оном првом хиљадом чине две хиљаде.
СПАСОЈЕ (уздахне): Две хиљаде динара?
ЂАКОВИЋ: Две, дабоме, али слушајте ме најпре па ћете видети да вреди. Ви, породица… ја мислим да сте ви породица са дотичним живим мртвацом?
СПАСОЈЕ: Да!
ЂАКОВИЋ: Скупите се дакле сви и огласите за лудака ту особу, која благодарећи сличности са покојником… је ли сличан?
СПАСОЈЕ: Као пљунут.
ЂАКОВИЋ: Дакле, огласите га за луда и упутите га на посматрање. Удесите затим што треба, — томе не треба да вас учим, — и он ће бити проглашен за лудака. Верујте, код нас је лакше прогласити човека лудим но паметним. Доказ вам је, господине, што сам и ја био три месеца у лудници.
СПАСОЈЕ: Ви?
ЂАКОВИЋ: Да, пред изборе народних посланика нашло се да сам луд; после завршених избора нашло се да сам паметан.
СПАСОЈЕ (забринут): О томе се вашем предлогу да размишљати.
ЂАКОВИЋ: Разуме се да се да размишљати и сад увиђате ваљда да нисам преценио?
СПАСОЈЕ (сети се): Ах да! (Тешка срца вади из портфеља две хиљадарке и даје му их).
ЂАКОВИЋ (устаје): Хвала, господине, и кад год вам затребам ја вам стојим на расположењу, било да што напишем, било да вам какав користан савет дам.
СПАСОЈЕ: Хвала!
ЂАКОВИЋ: Не желим више да вас узнемиравам. Збогом господине!
СПАСОЈЕ: Збогом!
ЂАКОВИЋ (оде).