Чин 1, Сцена 1: НОВАКОВИЋ, РИНА
НОВАКОВИЋ (по свршеном јутарњем часу седи за столом мало смућено, држећи једну сребрну кашичицу у руци и посматрајући је).
РИНА (седи према њему у раскошној јутарњој хаљини): Опет си нешто суморан, опет неки облачак. (Устаје, зађе му за леђа и загрли га). Никакав облачак; хоћу да ми је све ведро.
НОВАКОВИЋ: У срећном браку увек је ведро.
РИНА: Но, а зар наш брак није срећан? Имаш ли да ми пребациш што?
НОВАКОВИЋ (брани се одлучно): Али не!
РИНА (љуби га): Но, па онда разведри се.
НОВАКОВИЋ: То није ништа, ситница, не вреди ни говорити.
РИНА: Дакле ипак нешто?
НОВАКОВИЋ: Да, али безначајна ситница.
РИНА: Да чујем, хоћу да чујем шта је?
НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака. Већ две и по године како смо се узели и ти се трагови још вуку.
РИНА: Али, забога, Милане!
НОВАКОВИЋ: Па да, признајем и сам да је то ситница, али ипак, непријатно је то свакога јутра подметати ми под нос овај монограм, свакога јутра подсећати ме на првог мужа.
РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало а ништа лакше… (Звони). Збиља, никад ми није ни на памет пало.