Предигра 3: РИНА, ПАВЛЕ, ПРВИ АГЕНТ
РИНА (у елегантној јутарњој хаљини): Господин је од полиције?
ПРВИ АГЕНТ: Да, госпођо!
РИНА: Не бих имала шта да вам објасним, код нас се ноћас десила крађа.
ПРВИ АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе?
ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту. Када смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу — овде је одмах наша соба за спавање — и, колико сам ја видео, све је било у реду. Јутрос, међутим, затекао сам овај сточић, који је иначе закључан, отворен и у њему све испретурано као што видите.
ПРВИ АГЕНТ (прилази женском сточићу за писање на коме је једна фијока извучена и предмети у њој испретурани): Иначе, ништа друго; само то?
РИНА: Да, само то!
ПРВИ АГЕНТ: Дозволите, ко је први опазио?
ПАВЛЕ: Ја се најраније будим у кући, посао ми је такав, излазим рано на грађевину; дакле, прошао сам овуда и случајно ми је пало у очи. Пробудио сам одмах жену и она је телефонирала за полицију.
ПРВИ АГЕНТ (разгледа сточић): Фијока је очигледно насилно отворена. Знате ли ми рећи шта је украћено?
ПАВЛЕ: То је сточић моје жене, она ће то знати.
РИНА: Ја овде држим мој мали накит и ситнице; обичне тоалетне ситнице. Имам увек ту и по две-три стотине динара свога ручног новца и све је ту, чак и новац је ту. Разбијена је само ова мала касета, која је иначе закључана и у којој ја држим своја писма. Из ње је, види се, украден један део писама.
ПРВИ АГЕНТ: Значи, дакле, да није користољубље посреди. Утолико пре не бих могао рећи да је провалник дошао споља. Имате ли млађе у кући?
РИНА: Имамо девојку, али у њу не сумњам; то је једна честита старица, већ толико година код нас.
ПРВИ АГЕНТ (домишља се): Можете ли ми рећи, јесу ли само извесна и нарочита писма украђена, или је…?
РИНА (збуњена): Боже мој… ја не знам… за мене су сва подједнако важна: има међу њима девојачких, интимних…
ПРВИ АГЕНТ (пошто је мало размислио, посматрајући и једно и друго): Ако је по вољи, ја могу повести званичну истрагу, али, ако дозволите, мислим да је боље не давати ствари шири значај но што је има.
ПАВЛЕ И РИНА (ћуте).
ПРВИ АГЕНТ: Све што се може констатовати, то је да ово обијање није из користољубља и да провалник није дошао споља; он је у кући. Ја мислим да у даље констатације не треба ни улазити. Ја вас молим да ме ослободите. Госпођо, господине! (Оде).