Чин 3, Сцена 6: ВУКИЦА, ПРЕЂАШЊИ
ВУКИЦА: Гле, ви тетка, откуд ви тако изненада?
АГНИЈА (љубећи се с њом): Послом, душо, и то врло важним послом. Дошла сам да пођемо заједно.
ВУКИЦА: Да пођемо? А куда?
АГНИЈА: Да ми помогнеш, душо, да ти изаберем свадбени дар.
СПАСОЈЕ (Вукици): Па требало би да помогнеш тетки у избору.
АГНИЈА: Рећи ћу ти у чему је ствар! Ја сам, видиш, желела да ти купим спаваћу собу, али Спасоје је томе био противан. Вели, он је наручио комплетан намештај.
СПАСОЈЕ: Разуме се!
АГНИЈА: А ја сам желела да ти дарујем спаваћу собу по моме укусу.
ВУКИЦА: То би извесно било нешто необично.
АГНИЈА: Ја сам увек себи замишљала брачну собу отворено плаве боје. Том бојом би се морали обојити и зидови, нарочито плафон. И замисли, сад, у таквој соби брачну постељу отворено плаве боје, плав покривач и небесно плаве лопте на лустеру. Ох, боже, како би то било лепо; брачни пар би имао утисак да се налази на небу. Ја сам себи увек такав намештај замишљала.
ВУКИЦА: Штета, одиста, што нисте имали прилике.
АГНИЈА (искрено уздахне): Дабоме да је штета! Дакле, пошто је Спасоје био противан, то сам се ја решила за сребро за двадесет и четири особе. Чисто, тешко сребро!
СПАСОЈЕ: То може да буде лепа ствар.
ВУКИЦА: Па зашто сам вам ја потребна?
АГНИЈА: Нашла сам три гарнитуре у три разне јувелирске радње, па не знам за коју да се решим. Волела би’ ти то сама да одлучиш.
СПАСОЈЕ: Одиста, Вукице, кад ће то већ теби припасти, боље је нека је по твоме укусу.
АГНИЈА: За мене не игра улогу мања или већа разлика у цени; за мене је главно да се теби допада оно што ћу ти дати.
СПАСОЈЕ: Па пођи, Вукице.
АГНИЈА: Свакојако! Ја не бих желела да без тебе узимам.
ВУКИЦА: Кад би то могло други пут, данас ме тако боли глава.
СПАСОЈЕ: А ко ти гарантује да те и други пут неће болети глава?
АГНИЈА: И, веруј, кад изиђеш на ваздух, проћи ће те.
ВУКИЦА (једва се реши): Добро најзад. Само да се спремим. (Оде у своју собу).
АГНИЈА: Ево, и ја ћу ти помоћи. (Оде за Вукицом).