Чин 1, Сцена 6: АНТА затим РИНА и АНА
АНТА (нервозно се креће у столици и великом џепном марамом брише зној са чела и око врата).
РИНА (обучена, изненађена и узнемирена): Шта је забога, да се није десило што?
АНТА (Ани која је допратила Рину): Ана, још једну чашу воде!
АНА (изиђе).
АНТА: Није, није ништа!
РИНА: Али ви сте тако узбуђени?
АНТА: Разуме се да сам узбуђен, бићете и ви узбуђени кад чујете.
РИНА: Дакле ипак се десило нешто, говорите забога!
АНА (доноси чашу воде).
РИНА (Ани): Удаљите се!
АНА (оде).
РИНА: Говорите, говорите, да није ко тешко болестан?
АНТА: Та идите, молим вас, коме је у оваквим приликама до тога да буде болестан.
РИНА (престрављена): Или… не дај боже, мртав можда?
АНТА: Мртав? Хм, мртав! Добро би било, али у томе и јесте ствар што није мртав.
РИНА: Али ко забога, о коме говорите ви? Немојте ме мучити?
АНТА: Патите ли ви од срца?
РИНА: Да!
АНТА: Е па, ето видите, зато и морам ствар да вам саопштим пажљиво и издалека.
РИНА: Добро! Само говорите већ једном.
АНТА: Хоћу, али кажем вам, само пажљиво. Седите, молим вас.
РИНА (седне).
АНТА (кад она седне): Чаша воде је овде!
РИНА (нестрпљиво, узнемирено): Говорите, говорите!
АНТА: Реците ми, дакле, сећате ли се ви свога девојаштва?
РИНА: Какво је то питање?
АНТА: Рекао сам вам, морамо издалека поћи; дакле, сећате ли се ви свога девојаштва?
РИНА: Па да, забога!
АНТА: Ви сте, разуме се, пре него што сте постали жена, били девојка?
РИНА: Али, господине.
АНТА: Знам, хоћете да кажете да се то само по себи разуме, али ја хоћу само да констатујем. Дакле, ви сте удајом престали бити девојка?
РИНА (увређено): Али, господине, ако је то шала, врло је неукусна. И ја…
АНТА: Будите стрпљиви, већ прелазимо на саму ствар. Ви сте се удали, лепо, а шта је затим било?
РИНА: Остала сам удовица.
АНТА: Е, ту сам вас, видите, чекао. Тај ваш податак није тачан.
РИНА: Како није тачан?
АНТА: Чујте, само дозволите, ја морам бити обазрив.
РИНА: Али шта је вама, господине Анто, од јутрос; какве су све то загонетке, какви су то разговори?
АНТА: Стрпите се мало, молим вас. Одмах ћемо целу ствар извести начисто. Да видимо најпре на основу чега ви тврдите да сте удовица? Ваш муж једног дана наљутио се на вас, напустио је кућу, рекао да иде не зна где и не зна кад ће се вратити. Такав сте исказ дали пред истражним органом.
РИНА: Да тако је!
АНТА: И он је отишао, управо нестао је. Сутрадан нађено је крај Дунава његово одело, у капуту су нађени његови документи, чак и лична легитимација и ствар је била јасна. Леш је тек после шест недеља нађен далеко низ Дунав, разуме се деформисан, али је утврђено да је шест недеља у води, тачно толико колико је прошло од нестанка вашега мужа, затим иницијали на кошуљи били су иницијали вашега мужа и ми смо га свечано сахранили. Ви сте ишли за сандуком, а и ја сам био на погребу.
РИНА (нестрпљива): Али, забога, што ми причате те ствари већ хиљаду пута причане и препричаване. Довде ми је дошло; не желим ни да мислим на све то.
АНТА: Добро, пређимо дакле преко тога! Али, има једна ствар преко које не можемо прећи, а то је шта сте ви урадили када сте остали удовица?
РИНА: Удала сам се.
АНТА: Ех, то је оно, видите, што сте погрешили; нисте се требали удавати.
РИНА: То је моја ствар, господине, и не дозвољавам никоме да улази у оцену…
АНТА: Па ипак, погрешили сте. Ето баш знам један случај са неком Саветом Томић. То је једна честита али сирота жена. Ради тако по кућама и издржава се.
РИНА: Али, господине, оставите се ви Савете Томић; каква вам је сад Савета пала на памет. Упаднете у кућу као смушен, говорите тајанствено и у загонеткама, нервирате ме, узбудите, и сад некаква Савета.
АНТА: Није то забога некаква Савета, већ је то аутентична Савета и кад будете саслушали, ви ћете се у то уверити.
РИНА (седне резигнирана): Дакле говорите!
АНТА: Та Савета Томић изгубила је мужа у рату. Погинуо је и сахранили га тамо на фронту. Она је добила и званично извешће да је погинуо и према томе била је удовица. Као таква, дакле као аутентична удовица, она се преуда за неког кондуктера. Док је била сама, мучила се па хтела жена да збрине себе. И лепо је живела и са овим другим мужем и живела би вероватно још и даље али, једног дана, после три године, врати се њен муж жив из ропства.
РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи).
АНТА: И, разуме се, други брак је одмах пао, јер Савета није била удовица када се удала за другог мужа. И она је морала да се врати првом мужу.
РИНА (узбуђена, бледа): Господине вас ја разумем?
АНТА: Узмите мало воде, узмите, узмите!
РИНА (покоравајући се несвесно сркне воду).
АНТА: Седите!
РИНА (бацајући се у фотељу, очајно крши руке): Говорите, тако вам јединога бога, говорите!
АНТА: Видео сам га!
РИНА (цикне престрашено): Кога?
АНТА: Њега!
РИНА (очајно): Кога забога?
АНТА: Вашег првог мужа.
РИНА: Ово је ужасно, ово је мучење на које ме стављате! Зашто, зашто сте дошли да ме мучите; ко вас је послао? Шта је то што ви говорите; ко вам је такву лудост улио у главу; шта хоћете ви, говорите, шта хоћете?
АНТА: Ја сам га видео.
РИНА: Познајете ли ви њега?
АНТА: Како да га не познајем; остао сам му дужан десет хиљада динара, бог да га прости!
РИНА (у највећем узбуђењу): То је… то је немогуће… то ваш болестан мозак… то је… Господе боже, ја ћу да полудим!
АНТА: Немојте! То не смете овога часа.
РИНА: Не, то није истина; реците да није истина, реците, реците! Или, ако би била истина, ја не знам, не умем да мислим.
АНТА: А шта би било тек да вам нисам овако пажљиво и издалека саопштио?
РИНА (дочепа нервозно телефон): Ало, ало! Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију? Видите, молим вас, то је немогуће. Није! (Остави слушалицу). Ох боже!
АНТА: Што њега узнемиравате?
РИНА: Да с ким ћу се саветовати ако не с мужем?
АНТА: Па јесте, право имате!
РИНА (опет прилази телефону али не маркира још бројеве): Слушајте, немојте ми дозволити да правим узбуну; ако је то шала или ако сте превидели…
АНТА: Али ко би се тиме шалио! Мислите ваљда мени је пријатно што сам га видео. А видео сам га, нисам га превидео. Ристић трговац стајао баш пред својом радњом и ужасно се изненадио кад га је видео. Човек је просто пребледео. Покојник му је пришао, руковали су се и дуго су разговарали на вратима радње. Кад се растали, ја сам пришао газди Ристићу и питао сам га: „Је л’ те, молим вас, који је то господин који је сада са вама разговарао?“ „То је човек“, вели ми газда Ристић, „коме сам био на погребу; то је инжењер Марић, и сад ми објашњава како се све то могло десити.“ Ето, тако ми је казао газда Ристић који је лично с њим разговарао.
РИНА: Ало! Ало! Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију? (Нервозно оставља слушалицу). То је ужасно! То је немогуће! Ја ћу вас лепо молити, рођаче, да одете лично; то није далеко, министарство грађевина, да одете, знате, он већ мора бити тамо, задржао се можда у којој другој канцеларији, али је без сумње тамо. Нађите га пошто-пото и реците му нека све остави, све, и нека жури кући.
АНТА: Та доћи ће он у канцеларију, доћи ће за који час. Будите стрпљиви.
РИНА: Не, не, не могу бити стрпљива, ја не могу да издржим ово, не могу да издржим, идите, молим вас!
АНТА (устаје): Добро! Да пођем!
РИНА: Дођите ви са њим!
АНТА: Да, да, то се разуме. (Оде).