Чин 2, Сцена 8: АГНИЈА, ВУКИЦА, СПАСОЈЕ
АГНИЈА (излази из Вукичине собе): Укус, укус, укус! У свакој ситници, то ти се мора признати.
ВУКИЦА: Сад не можете рећи да вам нисам све показала?
АГНИЈА: Ах да, све, све, све! Бога ми, дете, ти ћеш бити ретка младица тако лепо опремљена. И то све сама; ниси хтела ни мене да зовеш да ти помогнем.
ВУКИЦА: Нисам хтела да вас узнемиравам.
АГНИЈА: Али, зашто, зашто, кад знаш да је спремање свадбене опреме моја најмилија забава.
СПАСОЈЕ: Па зваћемо те већ, има још да се спрема, а има и времена.
АГНИЈА: Па има, дабоме, кад је већ одложено венчање.
СПАСОЈЕ: Ама што си окупила то па то!
ВУКИЦА: Немојте ми, тетка, молим вас, ни помињати то венчање. (Оде левом сточићу и нађе тамо себи неку забаву).
СПАСОЈЕ: Па, дабоме, најбоље је не помињати га.
АГНИЈА (прилази Спасоју поверљиво): Спасоје, не могу, знаш, пред дететом да ти кажем, а напољу се неке чудне ствари шапућу.
СПАСОЈЕ: Знаш ли ти, богати, шта се о теби шапуће?
АГНИЈА: Ију!
СПАСОЈЕ: Ако ти не знаш, ја знам и ја никад нисам дошао да ти кажем то што се шапуће о теби, па немој ни ти мени казивати шта се шапуће о мени.
АГНИЈА: Ја то у најбољој намери.
СПАСОЈЕ: Немој ни у најбољој намери.
АГНИЈА: Добро, добро, никад више! (Прилази Вукици). Па немој, душо, заборавити кад ти буде готова она драп хаљина; хтела бих да видим како изгледа.
ВУКИЦА: Не, нећу заборавити.
АГНИЈА (пољуби је, затим пружи руку Спасоју): Па не замери, Спасоје! Збогом! (Оде).