Чин 1, Сцена 8: МИЛЕ, РИНА
МИЛЕ (денди, напудрован и налицкан, прилази јој, грли је и љуби): Шта ми ради моја Бубика?
РИНА (падне му главом на раме): Ах, Миле, ја сам тако несрећна. Тако несрећна.
МИЛЕ: Али зашто, грлице моја?
РИНА: Нећеш веровати кад ти кажем… И ја још не верујем, нећу да верујем, не могу да верујем! То би било ужасно!
МИЛЕ: Али шта је, забога? Ти си тако узбуђена.
РИНА: Ствар је тако необична, тако фантастична, да ја не умем да се снађем, не умем да се приберем, не умем да мислим.
МИЛЕ (милује јој руку): Дакле, реци ми, шта је?
РИНА: Замисли, мој први муж, муж који је извршио самоубиство дављењем, појавио се, жив је.
МИЛЕ (изненађено): Како, како? Жив? Којешта, то је немогуће; ти, драга моја, имаш малу грозницу; ето, имаш и температуру, то се теби причиња у машти, у грозници.
РИНА: Знала сам да нећеш веровати? Да, да, није за веровање, па ипак… можеш мислити, колико је то мене узбудило.
МИЛЕ: Смири се, Буби; то не може бити истина.
РИНА: Истина је, о истина је; нешто ми казује да је истина; не знам шта, али нешто ми казује.
МИЛЕ: Али, забога, његов је леш нађен, утврђен је идентитет…
РИНА: Било их је тада који су сумњали и тврдили да све што је нађено није још довољан доказ, али три године није се јављао; то је био највећи доказ.
МИЛЕ: Ти би одиста била у тешком положају кад би све то била истина.
РИНА: Морала бих му се вратити; замисли, морала бих му се вратити. Ја сам сад тек у овом новом животу познала шта значи то срећа у браку и сад зар да се вратим у брачно ропство. Изгубила бих и тебе, Миле! (Падне му у загрљај и јеца).
МИЛЕ: Буди храбра, Буби. Наћи ће се ваљда излаз из свега тога, треба се посаветовати с ким!
РИНА: Посаветовати? С ким ћу се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији, отишао је бог те пита куда, а још није стигао…
МИЛЕ (гледа у сат на руци): Пре десет неће ни стићи у канцеларију.
РИНА: Тврдиш; као да поуздано знаш?
МИЛЕ: Знам као и ти што знаш. Он у ово доба, пред одлазак у канцеларију, увек сврати код Лидочке на кафу. То тако бива свакога дана, све откако се Лидочка вратила из Берлина.
РИНА (равнодушно): Бави ли се тамо дуго?
МИЛЕ: Док не посрче кафу, до десет отприлике.
РИНА: Ко ће то да сачека, ја морам што пре с њим говорити.
МИЛЕ: Мадам Салев, сусетка Лидочкина, на истом је спрату, има телефон; ако желиш?
РИНА: Ах, то не, не бих желела узнемиравати га. Не сме он ни слутити да ја знам. У томе и лежи хармонија нашега брака што једно друго не узнемиравамо.
МИЛЕ: Онда ги не остаје ништа друго до стрпљење.
РИНА: Стрпљење! Као да је то тако лако бити стрпљив.
МИЛЕ: Најбоље немој мислити на то. Ево ја ћу ти скренути мисли на друге ствари. Драга моја голубице, остао сам сасвим без трошка, мршав сам као зимски комарац. Кроз два-три дана имам нека примања, али дотле, би ли ми могла позајмити тако око две стотине динара.
РИНА (вади из кесице и даје му): Ти си тако често у новчаним неприликама.
МИЛЕ: Шта ћу, шта могу, отимам се колико могу, али живот је тако компликован!