Чин 1, Сцена 17: ПАВЛЕ, ПРЕЂАШЊИ
ПАВЛЕ (улази и погледа по свима): Добар дан!
СВИ (нико му не одговара, нико не окреће главу. Остају у ставу у коме су били).
ПАВЛЕ (дужа пауза, он их посматра и најзад понавља): Добар дан, желим!
СПАСОЈЕ (не осврћући се, гледајући и даље у таваницу, савладан пргавошћу): Чули смо!
ПАВЛЕ: Мислио сам… очекивао сам…
СПАСОЈЕ (заборавља се): Шта сте ког ђавола очекивали; нисте ваљда мислили да ћемо пасти у несвест кад се појавите?
ПАВЛЕ: То не, драги наследниче, али сам мислио предусрешћете ме радошћу којом се у породици предусрећу у таквим изузетним и необичним случајевима. Вратио сам са забога из мртвих.
СПАСОЈЕ: То је ваша ствар!
ПАВЛЕ: Не само моја већ и моје породице. Зар се жена, супруга неће обрадовати повратку мужа за којега је мислила да је мртав?
РИНА (буни се и крије иза Милана).
ПАВЛЕ (Спасоју): Или ви, на пример, као најближи рођак? Кажу, ви сте на суду доказали да сте мој најближи рођак, а видим (вади из џепа своју посмртну листу) и на посмртној листи приликом мога погреба потписали сте се као уцвељени рођак. Тако близак рођак као ви морао би се обрадовати.
СПАСОЈЕ (збуњено): Морао бих, не кажем да не бих морао, али не могу ја дозволити да се ви играте са мојим осећањима. Час вам падне на памет да умрете и ја треба да плачем; затим вам падне на памет да оживите и ја треба да се радујем. Па ви то тако можете терати довека и онда не треба, јел’те, ја ништа друго да радим него час да плачем а час да се смејем!
ПАВЛЕ (погледа око себе): Па онда, и ова друга господа. Мој друг и ортак на пример…?
НОВАКОВИЋ: Ми смо се, господине, растали још за вашега живота!
ПАВЛЕ: Да, да, али господин Анта, рођак моје жене. Најзад прескочимо њега.
АНТА: Сасвим, прескочимо мене!
ПАВЛЕ: Али мој млади пријатељ, господин Протић, према коме сам ја имао толико љубави и поверења и коме сам ја…
ПРОТИЋ (сломљен прилази му): Ја вас молим, господине, дозволите ми да о томе насамо говоримо.
ПАВЛЕ: Молим! Велите ли ви, господине Анто, да насамо говоримо?
АНТА: Рекли смо, мене ћете прескочити.
ПАВЛЕ: А моја супруга можда?
РИНА (тргне се као под убодом, преживљује тежак моменат, и најзад промукло шапуће): Изволите се обратити моме супругу!
НОВАКОВИЋ: Господине, ваша бивша жена преудала се легално за мене и ми данас живимо у једном срећном браку. Не видим на основу чега ви толико апострофирате моју жену и на основу чега јој се обраћате?
ПАВЛЕ: На основу тога што сам жив.
СПАСОЈЕ: То треба, господине, доказати! Не може то тако; дође ма ко и каже: „Ја сам жив!“ Истрагом је утврђено да сте ви извршили самоубиство и према томе ви сте мртви; ви сте пред законом мртви и ви сте за све нас мртви. Сахранили смо вас, и то свечано. Ја сам са госпођом ишао за сандуком, мој зет је држао говор, моја ћерка је шест недеља носила црнину, а ја сам вам положио венац на гробу; па шта хоћете више; и шта би ви могли тражити више?
ПАВЛЕ: Ја сам вам врло благодаран на толикој пажњи!
СПАСОЈЕ: Давали смо вам четрдесетодневни и годишњи помен.
ПАВЛЕ: Врло сам вам захвалан.
СПАСОЈЕ: Е, па шта бисте дакле још? Ми смо са своје стране учинили све што смо само могли. Шта хоћете још?
ПАВЛЕ: Ништа ја нећу; дошао сам да вам благодарим за све пажње које сте ми указали.
СПАСОЈЕ: Тога ради нисте морали долазити.
ПАВЛЕ: Мислите, дакле, да ми немамо о чему више да разговарамо?
СПАСОЈЕ: Ја не видим о чему бисмо могли разговарати?
ПАВЛЕ: Зар ви не видите да се мојим доласком мења ситуација. Да се управо мења из основа цео ред ствари. О томе бисмо имали шта да проговоримо.
СПАСОЈЕ: Ја не видим да се мења ситуација а, најзад, ако ви налазите да је измењена, ја ћу вам дати пријатељски савет како да се из те измењене ситуације извучете.
ПАВЛЕ: Молим, радо ћу вас чути.
СПАСОЈЕ: Ако ваш долазак има да значи претњу свима нама, онда вам морам рећи да сте у заблуди. Мислите ли ви да је то лако порушити све што је изграђено после ваше смрти? Варате се! За вас би једини излаз из ситуације био кад бисте се вратили одакле сте и дошли и помирили се с тим да сте мртви.
ПАВЛЕ: Да, то би био једини излаз из ситуације, али има још један и ја сам се за овај други одлучио.
СПАСОЈЕ: А тај је?
ПАВЛЕ: Да останем овде, међу вама!
(Општи покрет негодовања).
НОВАКОВИЋ: То није међу нама, него против нас!
ПАВЛЕ: Ако ви тако хоћете.
СПАСОЈЕ: То значи, господине… размислите, још једанпут!
ПАВЛЕ: Три године сам ја размишљао.
СПАСОЈЕ: О таквим стварима није доста ни тридесет година размишљати.
ПАВЛЕ: Опростите, господо, што сам вас узнемирио. Мени је потребан био овај сусрет пре него што пођем даље. Мислио сам да свакоме посебно начиним посету.
АНТА: Мене прескочите!
ПАВЛЕ: Али утолико боље када сам вас нашао на окупу. Праштам се, господо. (Хоће да пође).
СПАСОЈЕ: Чекајте! Је ли то ваша последња реч?
ПАВЛЕ (застане): Моја последња реч: ја сам жив и ја хоћу да живим! (Оде).
СПАСОЈЕ и СВИ (запањени погледају међу собом).
СПАСОЈЕ (први се прибере и викну за њим иако је већ отишао Павле): Али и ми хоћемо да живимо! Анто, потрчи за њим и довикну му „И ми хоћемо да живимо; и ми хоћемо да живимо!“
ЗАВЕСА