Чин 2, Сцена 14: ПАВЛЕ МАРИЋ, СПАСОЈЕ
СПАСОЈЕ (кад спази Марића на вратили, непријатно се изненади): Ах, ви? Откуд ви?
ПАВЛЕ: Зар моја појава још увек тако изненађује?
СПАСОЈЕ (мало збуњено): Нисам очекивао.
ПАВЛЕ: Осетио сам потребу, пре но што приступим извесним мерама, да још једанпут проговорим са вама, и то у четири ока.
СПАСОЈЕ: Не видим о чему бисмо имали да разговарамо.
ПАВЛЕ: Ако ви налазите да немамо о чему да разговарамо, ја још мање имам потребу за тај разговор. Ја сам само желео да избегнем јавни скандал.
СПАСОЈЕ: Па кад сте хтели да избегнете јавни скандал, што сте онда уопште и долазили; што нисте остали тамо где сте били?
ПАВЛЕ: То ми је била намера. Мислио сам да уредим ствар са руковањем мојим имањем, да уредим још неке односе па да се вратим.
СПАСОЈЕ: Шта имате да уредите ствар са руковањем вашега имања; та је ствар уређена.
ПАВЛЕ: Да, ви сте ствар уредили, то вам признајем, али је потребно да је и ја са своје стране уредим.
СПАСОЈЕ: Кажите ви мени, кад смо већ овако у четири ока, бисте ли ви пристали да ми искрено и пријатељски разговарамо; онако отворено, лицем у лице?
ПАВЛЕ: Зашто не?
СПАСОЈЕ: Онда изволите сести. (Нуди га цигаретама).
ПАВЛЕ (седа у фотељу и загледа је): То је она фотеља из моје радне собе.
СПАСОЈЕ: Нећете ваљда рећи да су и цигарете ваше? (Пошто је и сам припалио и сео). Хоћете ли хтети искрено да ми откријете своје намере? Мислим, хоћете ли ми рећи шта мислите предузети и шта мислите чинити?
ПАВЛЕ: Рећи ћу вам, зашто не. Нема у мојим намерама ничега што би се морало прикрити. Тако, на пример, што се тиче господина Милана Новаковића који ми је преотео жену и што се тиче моје жене која ме је дубоко увредила… °
СПАСОЈЕ: Тражићете развод брака, то већ знам.
ПАВЛЕ: Не, нећу тражити развод брака; оставићу то питање увек отворено; оставићу их да живе у браку који нема законске основе.
СПАСОЈЕ: Оставићете их да вечито стрепе за свој срећни брак.
ПАВЛЕ: А срећни су заиста?
СПАСОЈЕ: Тако они кажу.
ПАВЛЕ: Но, па зашто бих ја то кварио?
СПАСОЈЕ: А што се тиче онога са десет хиљада динара?
ПАВЛЕ: То је најмање, о томе ћу на крају мислити.
СПАСОЈЕ: Па јест, право кажете, јер он у ствари није вас ни оштетио него мене,
ПАВЛЕ: Како вас?
СПАСОЈЕ: Па кад се после ваше смрти образовала маса код суда, позвани су сви дужници да положе маси своје дуговање. Да је он тада положио, та би сума мени припала као наследнику масе.
ПАВЛЕ: Дакле оставићу вам га, па га ви прогоните. Није право да вас толико оштети.
СПАСОЈЕ: Добро, а… (не уме да нађе згодну форму питању)… овај… шта сам оно хтео да кажем? А, како мислите да се односите према мени?
ПАВЛЕ: То је ствар најчистија и најјаснија. Наследили сте ме, јер је суд био у заблуди да сам ја мртав, а пошто сам ја жив, пада само собом то наслеђе и ви ћете се иселити из ове куће и предати ми је као и сва остала имања.
СПАСОЈЕ: Гле, молим те!
ПАВЛЕ: Тако ће, разуме се, бити ако код вас сретнем потребно разумевање; ако не, онда ћу поћи другим путем. Оптужићу вас да сте лажни наследник; мој адвокат већ прибира податке о лажним уверењима и лажним сведоцима које сте ви привели суду доказујући да сте ми блиски рођак, иако смо ми, то ви најбоље знате, род само по томе што је ваша мајка била жена некаквог рођака моје мајке. И тада ће, разуме се, парница добити сасвим други облик.
СПАСОЈЕ (забринуто размишља): Хм! Хм! Хм! То дакле мислите?
ПАВЛЕ: Да, то!
СПАСОЈЕ: Ал’ то би, господине, био у најмању руку злочин, то што ви мислите да радите. Знате ли ви да сам ја угледан и уважен члан друштва; да сам ја…
ПАВЛЕ (прекида га): Пардон, ја не мислим да вам узимам углед, већ само имање; углед вам остављам.
СПАСОЈЕ: Бога вам, јесу ли сви покојници тако наивни као ви, или сте ви то изузетно! А шта је углед него имање; одузимате ли ми имање, одузели сте ми и углед.
ПАВЛЕ: Да, сећам се, јер пре него што сте присвојили ово имање, ви сте били нико и ништа.
СПАСОЈЕ: Разуме се да сам био нико и ништа.
ПАВЛЕ: Да, да, сећам се.
СПАСОЈЕ: И сад разумете ваљда што се ја буним против ваше појаве и зашто не могу признати да сте живи.
ПАВЛЕ: Разумем, да, разумем, али шта ћете; тешко је наћи ма какав излаз који би за вас био подесан.
СПАСОЈЕ: Има га, и ви да сте којом срећом дошли право мени, ствар би већ одмах, првога тренутка, била решена.
ПАВЛЕ: Радознао сам какав?
СПАСОЈЕ: Ми смо казали, разговараћемо искрено. Дакле, рећи ћу вам. Ја имам један врло добар план по коме ни ја ни ви не бисмо били оштећени.
ПАВЛЕ: Да га чујем!
СПАСОЈЕ: Пре свега осталог, ви приступате разводу брака са вашом бившом женом. Помоћи ћемо вам сви, ја ћу вам дати материјал који је довољан за три бракоразводне парнице.
ПАВЛЕ: Па онда?
СПАСОЈЕ: Онда, кад сте ослобођени свога првог брака, ви ћете запросити моју ћерку и ја ћу вам је дати. Што ме гледате тако чудновато? Запросићете моју ћерку и ја ћу вам је дати, а као мираз дајем вам целокупно имање које је некад било ваше.
ПАВЛЕ: Интересантан предлог; на тај начин ја бих био свој сопствени зет.
СПАСОЈЕ: На тај начин било би сачувано имање и углед мој и ваш.
ПАВЛЕ: И у том случају ви бисте признали да сам ја жив?
СПАСОЈЕ: Да, у оваком изузетном случају.
ПАВЛЕ: Не разумем нешто само; ви нудите кћер која је верена?
СПАСОЈЕ: У томе баш и можете видети колика је жртва коју ја чиним. Замислите, имати за зета једног професора универзитета, прослављеног научника, великог научног писца и све то жртвовати, дозволићете да није мала ствар.
ПАВЛЕ: Ја мислим да је жртва и већа, јер то двоје младих извесно везује љубав, а ви бисте и то разорили.
СПАСОЈЕ: Па да, и то!
ПАВЛЕ: Јер кад бисте ви и изгубили имање које сте зету обећали као мираз, он би извесно остао веран веридби са вашом ћерком?
СПАСОЈЕ (мало збуњено): Па да… извесно, јер то је један врло честит човек, верујте, то је један редак карактер.
ПАВЛЕ: Верујем вам! А кад би тај „редак карактер“ изгубио катедру професора универзитета и изгубио име научника, ваша би ћерка извесно остала верна својој веридби?
СПАСОЈЕ: Е, то је већ у питању.
ПАВЛЕ: Онда сте ви одиста у тешком положају, јер то вам се може десити.
СПАСОЈЕ: Шта ми се може десити?
ПАВЛЕ: Па то да изгубите зета, не зато што би вас он напустио, већ зато што би ваша госпођица ћерка напустила њега.
СПАСОЈЕ: Ја вас не разумем.
ПАВЛЕ: Зар вам ваш зет није никад ништа говорио о злочину који је учинио према мени?
СПАСОЈЕ: Никад ни речи! А какав злочин, о каквом злочину ви то говорите?
ПАВЛЕ: Ја његовом поступку не умем друго име да изаберем.
СПАСОЈЕ: Је ли велика сума коју вам дугује?
ПАВЛЕ: Већа но што би се могла замислити.
СПАСОЈЕ: Побогу, шта је тај човек с толиким новцем учинио?
ПАВЛЕ: Није реч о новцу; реч је о делу које се не да новцем одмерити.
СПАСОЈЕ: Не разумем.
ПАВЛЕ: Требало је да вас ваш зет упозна с тим, јер ви у овоме тренутку треба да знате сву тежину свог положаја.
СПАСОЈЕ: Мога положаја? Зашто мога?
ПАВЛЕ: Видећете зашто. Ваш зет је био некада мој млади пријатељ; ја сам га из школске скамије увео у живот; умео је да стече и моју наклоност и моје поверење. Када сам пошао на пут, ја сам томе младом господину поверио на чување велики рукопис мога научнога рада на коме сам пуних седам година капао. Он се, чим се уверио да сам умро, и пошто ме је евентуално испратио до гроба, вратио задовољан са погреба и штампао је моје дело под својим именом.
СПАСОЈЕ: (затетура се од изненађења): Како… зар оно дело???!
ПАВЛЕ: Да, оно дело на основу којега је он добио катедру на универзитету, на основу кога је он проглашен научником, на основу кога је он постао директор те ваше „Илирије“, на основу кога је постао зет и на основу кога сте му ви дали толики мираз.
СПАСОЈЕ (очајно хукне и клоне у фотељу заривши главу у руке. После извесне паузе он диже главу и пита тихо и непоуздано): Можете ли ви то доказати да је тако?
ПАВЛЕ: Разуме се!
СПАСОЈЕ (прибира се и диже): То значи ви сте решени?
ПАВЛЕ: Решен сам, идем правим путем.
СПАСОЈЕ (промисли се часак па се охрабри и диже се): Знате ли ви да се и на правом путу може наићи на препоне?
ПАВЛЕ: На суду ће се и те препоне савладати.
СПАСОЈЕ: Мислите? (Шета узбуђено, хтео би као да каже нешто па не зна шта ће). Ја не знам управо шта да вам кажем.
ПАВЛЕ: Ја мислим ништа више; обавештени смо довољно и ја и ви!
СПАСОЈЕ: Та оно, обавештен сам, не могу рећи да нисам обавештен…
ПАВЛЕ: Е, онда престаје потреба за сваки даљи разговор. Иначе сам вас и сувише задржао; збогом, господине рођаче!
СПАСОЈЕ (једва чујно): Збогом!
ПАВЛЕ (оде).