Чин 2, Сцена 1: ВУКИЦА, СПАСОЈЕ
ВУКИЦА (укусно обучена, светлих маникираних ноктију, почупаних обрва и раскошно обојених усана. Седи заваљена на канабету раскалашно пребачене ноге преко ноге и пушећи цигарету): Не разумем зашто се од мене крије разлог?
СПАСОЈЕ: Не крије се, душо, али је тај разлог такве природе…
ВУКИЦА: Мора да је то врло чудан разлог. Заказати дан венчања, објавити то тако рећи целом свету, штампати и позивнице, па уједанпут обуставити све то… Па то је читав скандал! И зашто, зашто?
СПАСОЈЕ: Наишле су изненадно врло велике бриге.
ВУКИЦА: Бриге, бриге, па ти их имаш увек.
СПАСОЈЕ: Да, имам их, ал’ ово су, како да кажем, изузетне бриге. Тиче се ове наше конзорције. Наишли смо на једну врло велику сметњу којој се нисмо надали и сви смо забринути, и твој вереник тако исто.
ВУКИЦА: Да, и тај господин вереник. До пре неки дан је по два и три пута дневно долазио; пиљио ми у очи као маче; говорио ми љубазне речи и описивао ми најлепшим бојама наш будући брачни живот. А од прекјуче, једва сврати по који пут и то нешто збуњен, расејан, не уме ни да говори.
СПАСОЈЕ: Па, кажем ти, све нас је притисла брига, зато нам и није до венчања сад. Ја хоћу да ми венчање моје јединице буде највеселији дан у животу… (Милује је по коси). Стрпи се само, видећеш, све ће добро, све ће лепо бити.
ВУКИЦА: Још на све то ти ми доводиш тетка-Агнију.
СПАСОЈЕ: Али не доводим је ја, забога! Срела ме је јуче па вели: „Доћи ћу сутра да обиђем Вукицу!“ Нисам јој могао рећи: „Немој долазити, не трпи те Вукица.“
ВУКИЦА: Не трпим је, па то ти је!
СПАСОЈЕ: Али, душо моја, морамо је трпети. То је најпре моја сестра, од тетке додуше, али тек сестра, а затим то је једна врло богата уседелица.
ВУКИЦА: Па? Јесам ли јој ја крива? Што се није удала кад је требала?
СПАСОЈЕ: Не знам, али она је богата. Додуше, она се носи мишљу да све своје имање остави некој хуманој установи; све маторе девојке, знаш, болују од хуманизма, али, ја мислим да ће она водити рачуна и о теби.
ВУКИЦА (одлучно и каприциозно): Не трпим је!
СПАСОЈЕ: Не разумем зашто је баш толико не трпиш? Шта ти је нажао учинила?
ВУКИЦА: Несносна ми је. Хоћеш ли ми веровати, тата, да ни о чему другом не разговара, кад јој одем, до о првој брачној ноћи. Само о томе, само о томе; а уз то се још пренемаже и уздише.
СПАСОЈЕ: Не треба јој замерити; свак уздише за својим идеалом.
ВУКИЦА: Па зар брачна ноћ идеал?
СПАСОЈЕ: Идеал је, сине, све оно што човек не може да постигне.
ВУКИЦА: И сад ја да испаштам зато што она није постигла свој идеал!