Чин 1, Сцена 8: СТАНА, ТОМА затим НАДА, ЈЕЛКИЦА, КАЈА
СТАНА: Баш му хвала; увек нам се нађе. Чекај да зовнем Кају: хоће да ти пољуби руку. (Оде до левих врата). Кајо ’оди, сам је господин.
КАЈА (улази слева с једним тањиром колача).
НАДА (улазећи за Кајом): А замислите, оче, тетка Каја крила од нас…
ЈЕЛКИЦА (која је такође ушла): А данас је равно петнаест година како је у нашој кући.
КАЈА (брише очи од суза): Јесте, па хоћу моју дечицу мало да почастим. (Љуби руку Томи).
ТОМА: Е, па нека ти је срећно, Кајо, и дај боже да под нашим кровом проведеш цео век.
КАЈА: Ох, кад би господ хтео да вас чује! Зар ја могу тражити боље господаре и лепши мир него у вашој кући?
НАДА: Е, сад тек прими и од мене честитку; оно се у кујни не рачуна.
КАЈА (љуби је): Хвала, чедо моје. (Осврће се и тражи очима Јелку). А моје дете, зар моје дете неће да ми честита?
ЈЕЛКИЦА (која се била заиграла): Хоћу, хоћу, дадо! (Загрли је).
КАЈА (љуби је): Зар моје дете које сам ја прихватила и однеговала? Злато моје! (Љуби је).
НАДА: А што нам то, тетка Кајо, нисте казали, па бисмо ја и Јелка вас изненадили, а не ви нас?
КАЈА: Ех, што да говорим? Није тако важна ствар. Тек паде ми онако на памет, па рекох: Хајде да почастим моју дечицу. Узмите, узмите.
ЈЕЛКИЦА (узима колаче и једе): И то дада умесила баш оно шта ја волим.
ТОМА: Е па ти си јој најпреча.
КАЈА: А знате ли, децо, ко је још у овој кући са мном заједно петнаест година?
СВИ: Ко?
КАЈА: Наш мачак, Марко. Тог дана, кад сам се ја погодила код вас у службу, добили смо и Марка од господина Симе.
СТАНА: Јесте, богами.
ТОМА: Па хоћемо ли и њему да честитамо?
НАДА: А где је Марко?
КАЈА: Ено га у кујни под огњиштем.
ЈЕЛКИЦА: Хајде да му понесемо по један колач. (Узме колач).
НАДА (узме и сама): Да га нађемо.
ЈЕЛКИЦА (отрчи до ормана и нађе тамо једну црвену пантљику): Хоћу да му вежем ову пантљику око врата: нека и он изгледа данас свечано. Хајдемо, да га нађемо. (Отрчи).
КАЈА и НАДА (оду за њом).