Чин 3, Сцена 12: СТАНА, ТОМА
СТАНА: Јух, црни човече; не могу просто да се повратим од чуда. Једва сам чекала да оде, да ти кажем.
ТОМА: Шта?
СТАНА: Како шта? Па она је дошла да честита, али уједно да види је ли Нада несрећна.
ТОМА: Несрећна? А зашто би била несрећна?
СТАНА: Одмах седи, па напиши писмо учитељу музике да нам више не привири у кућу.
ТОМА: Учитељу? А зашто?
СТАНА: Зато што свет каже да је Нада у њега заљубљена, да му се заверила да ће бити његова или ничија, да смо је силом дали за г. Стојановића, да је врло несрећна и да оплакује судбину…
ТОМА: Па ако то чује зет?
СТАНА: Но, можеш мислити, ако он то чује.
ТОМА: Одмах напоље, одмах напоље. А и онако не могу да га гледам, просто не могу више да га гледам очима. (Пође).
СТАНА: Па где ћеш га наћи?
ТОМА: Право кажеш, где бих га знао наћи? Написаћу му писмо, онако јасно и отворено. Казаћу му да ћу му ноге пребити ако ми само навири у кућу. (Полази лево). Ноге ћу му пребити. Сад ћу ја то да напишем. (Оде).