Чин 3, Сцена 15: ТОМА, СТАНА
СТАНА (јетко): Па ипак, свет кад нешто каже, не каже онако у ветар, не каже сасвим бадава.
ТОМА: Па дабоме, зато је боље одмах свету запушити уста.
СТАНА: Али ти то не чиниш. Ти кад би хтео свету запушити уста, не би ваљада ову девојку звао „Анчице“, па „душице“. Или бар не би то чинио преда мном.
ТОМА: Ето ти сад опет! Какви су сад то разговори?
СТАНА: Нису то разговори! Камо срећа да су само разговори, него ја имам црно на беломе, а и уверила сам се. Камо срећа да се бар нисам уверила! (Удари у плач).
ТОМА: Стано, јеси ли ти при себи?
СТАНА (кроз плач): Ето ти, па читај сам.
ТОМА (чита писмо у себи и врти главом): Свет, опет свет!…
СТАНА: Па свет, јесте, свет. Али би било боље да тебе под твоје старе дане не узима свет у уста. Одиста би то било много боље, као што би било добро да ја више не видим својим очима ту твоју Анчицу. (Оде плачући лево).
ТОМА (за њом): Нећеш је ни видети. Њу је бар лако отерати.