Чин 1, Сцена 9: СТАНА, ТОМА
ТОМА: Јест, богами, пролазе године, пролазе часом, као да је све то јуче било… (Шета и размишља)… Као да је јуче било.
СТАНА (дотле распрема сто и збира шоље на служавник).
ТОМА (шетајући дошао је до оног стола на коме је Нада правила цигарете, извади цигарету и пали је): Стано.
СТАНА: Чујем.
ТОМА: Остави, богати, ову слику на своје место. Бојим се, пашће, па ће се разбити.
СТАНА (узме рам с венцем који је Тома на тај сто малочас оставио и загледа му задњу страну): А, видиш, овде ниси записао само кад смо кућу купили, него и још нешто.
ТОМА: Знам, то је кад су се деца родила. Дај овамо. (Чита). „У овој нашој кући родило нам се и прво чедо 4. фебруара 1887. год. које на крштењу доби име Надежда…“ А ово је за Јелкицу: „15. априла 1890. године роди нам се и друго чедо које на крштењу доби име Јелена.“
СТАНА (броји на прсте): Па то ће Нада, Томо, сад скоро да напуни осамнаесту годину.
ТОМА: Јесте… а Јелкица петнаест.
СТАНА (седне, спусти слику на крило и замисли се): Богами, Томо, осамнаест година! Па то није мало.
ТОМА: Како мало? То је већ девојка.
СТАНА: Девојка за удају, а ми нисмо никад сели да о томе мало промислимо и поразговарамо.
ТОМА: А што бисмо, Стано, ту имали да разговарамо?… Што буде суђено, суђено.
СТАНА: Да видиш, није ни тако, Томо.
ТОМА: А како би друкчије било?
СТАНА: Е па, видиш, девојка је прирасла, постасала је, а ми се некако одвојили од света: нити је куда водимо, нити изводимо; нити је ко зна, нити ко види. А то не иде тако.
ТОМА: Ама, шта не иде?
СТАНА: Па тако, то не иде. Ми живимо овако сами за се, одвојени од света, ни с ким се не мешамо.
ТОМА: А шта нам фали. Ето, прочитај како ту пише. (Узме слику из њена крила). „Провев 15 година брачнога живота у међусобној љубави“… То је донде кад смо купили кућу, је ли? Па и од тада зар нисмо мирно живели? Нити си ти мени рекла зазорну реч, нити сам ја тебе прекорио; деца нам одрасла здрава, добра, волимо се, живимо мирно, тихо и срећно, па шта ће нам другаче да живимо?
СТАНА: Та то не кажем. Зар мени и теби треба другаче да живимо? Али, видиш, заробили смо и децу ову.
ТОМА: Па и деца су задовољна; не траже ни она друкче да живимо. Сви се у кући слажемо и волимо, па чак и ова Каја. Ето, скрасила се код нас и привикла, па не тражи боље.
СТАНА: Јесте, ама видиш, Нада је већ дорасла, па морамо о томе промислити. Не можемо због ње ван света. Ако хоћемо да је збринемо, морамо се мало измешати са светом, морамо је увести у свет.
ТОМА: Ама како да се измешамо са светом?
СТАНА: Па ето тако: да одемо овоме и ономе у посету; да изведемо дете на игранку, на свадбу; да призовемо познанике, да нам дођу; да отворимо мало кућу, па да нам свет дође и да му одемо… Размисли, богами, Томо, о томе.
ТОМА (забринуто): Та не кажем ја да не треба. Треба, знам ја; него сам научио на овај мир, и као најзгодније ми је овако кад ни ми о свету, нити свет о нама води рачуна.
СТАНА: А то је баш оно, Томо, што свет не води о нама рачуна, а девојка дорасла, па би требало све и сва да учинимо да свет води о нама рачуна.
ТОМА (убеђен): Оно, тако је… Видим да је тако. Морамо, морамо, макар и жртвовали наш мир… Само… како ти то мислиш, шта треба да радимо?
СТАНА: Па… тако… Даћеш мало пара да скројим Нади какву хаљину за посете, а и за кућу… А требаће што и за Јелку, па… онда… отићи ћу овде и онде у посету… Ето, има кућа с којима се знамо, али нисмо им ишли и нису нам долазили… Тако… одвојили смо се, па сад треба да и призовемо свет, да нам дође, да отворима мало кућу.
ТОМА (размишља).
СТАНА: Ако мислиш да немам право, онда нека не буде, Томо.
ТОМА: Не кажем… Ко ти каже да немаш право? Размишљам само да ли ће то бити боље… А кад ти кажеш да је добро… Колике смо године проживели мирно и лепо и нисам ти никад казао: „није“, кад ти кажеш нешто да јесте.
СТАНА (пребацујући): Нисам ни ја теби, Томо.
ТОМА: Боже сачувај!… Е па, видиш, зашто сад да ти спорим? И, дабоме, мајка си а ја отац… Морамо промислити мало о деци, морамо све учинити за њих и њихову срећу… Па, дабоме, треба да се познамо мало, да се виђамо, да се измешамо са светом, треба да призовемо мало тај свет нашој кући, да отворимо кућу… А… треба ли много пара за те хаљине за децу?… (Вади портфељ).
СТАНА: Па… не знам да ти кажем.
ТОМА (вади): Ја ћу ти дати нешто, па ти види. (Даје јој). Ако затреба још, ту сам; ако претече, вратићеш ми… (Размишља). Ето, нека буде тако; досад је било друкче, а од сад нека буде тако. Нећу после да пожалим на себе.