Чин 2, Сцена 4: СТАНА, ДЕВОЈЧИЦА, ПРЕЂАШЊИ
СТАНА (улази, а за њом једна девојчица која носи три кутије са шеширима. Стана, чим уђе, разгледа како је намештено): Врло лепо, врло лепо… Како то, боже, сасвим друкче изгледа, сасвим друга соба! Не могу чисто да познам да сам у својој кући.
ТОМА: Јест, и ја не могу чисто да познам.
ЈЕЛКИЦА: А која је, мајко, она девојчица тамо?
СТАНА: А, јесте. (Прилази ближе Томи и као поверљиво). Ти се ваљда нећеш љутити? Свратила сам успут, те понела шешире, да изаберем себи један. Знаш, ја сам била сасвим задовољна и овим који имам, али свет каже: „Шта се ту упреподобила, па се направила пуки сиромах, а овамо хоће да уда кћер? Нема ни честитог шешира?“
ТОМА: Ама ко то каже?
СТАНА: Па свет, забога. Па онда рекох, хајде да им не дам разлога да ми говоре тако што, те свратих, ако се ти не љутиш?…
ТОМА: Молим те, шта бих се љутио? Свет има право, треба и ти да се мало обучеш. Обукла си децу, па не можеш ти крај њих ићи таква. Сасвим, узми један шешир. Има свет право што ти је то казао.
НАДА: Мамице, ово су шешири, је л’ те?
СТАНА: Јесте, децо, али за мене; вама сам већ узела.
НАДА и ЈЕЛКИЦА (радосно шчепају из руку девојчице кутију и почну отварати): Да видимо, да видимо за маму шешир.
НАДА (извадила један): Овај, мамо.
ЈЕЛКИЦА (извадила други): Овај, овај, мамице.
СТАНА (деци): Добро, добро, сад ћу. (Томи). Не љутиш се, је ли?
ТОМА: Та, боже мој, зашто бих се љутио? Узми, Стано, леп шешир. Нећу да свет каже: „Шта се ту упреподобила, па се направила пуки сиромах, а овамо хоће кћер да удаје?“
СТАНА (отишла тамо, узела један шешир, метнула га на главу): Овај?
НАДА: Тај вам тако добро стоји.
ЈЕЛКИЦА: А овај, мамице?
СТАНА: Тај је сувише младалачки. Остаћу при овоме. (Пакује остале шешире и предаје девојчици). Кажи госпођи да сам изабрала овај од двадесет и четири динара.
ДЕВОЈЧИЦА: Разумем. (Одлази са шеширима).