Чин 2, Сцена 13: СТАНА, НАДА
СТАНА (сама, брижно седне на једну столицу и врти главом. Пауза).
НАДА (дотрчи слева): Мајко!
СТАНА: Шта је?
НАДА: Шта је оцу? Оде љутит у кујну, па прође крај мене, а није ме хтео ни погледати.
СТАНА: Па мора се, синко, љутити; није ни њему лако.
НАДА: А што мора?
СТАНА: Па ето, морамо Кају да отпустимо из службе.
НАДА: Тетка-Кају?
СТАНА (запуши јој шаком уста): Не зови је тетка-Кајом. Каква тетка Каја? Откуд је она теби тетка Каја?
НАДА: Па, забога, тако сам одмалена научила да је зовем.
СТАНА: Друго је то одмалена, али сад је више не смеш тако звати.
НАДА: Па добро… Нећу је звати… Али зашто хоћете да је отпустите? (Плаче).
СТАНА: Тако; разумеш ли, мора тако да буде. И мене је жао. (Плаче и сама). Мислиш, мене није жао, али…