Чин 3, Сцена 5: ПРЕЂАШЊИ, АНА
УЧИТЕЉ: Па зашто сте плакали?
ЈЕЛКИЦА: Било ме је страх, али сад видим и сама да сам будала. Ја сам мислила нећу моћи да слажем оца, а оно може.
УЧИТЕЉ: Па да л’ ме сад волите?
ЈЕЛКИЦА (стидљиво): Волим вас и…
УЧИТЕЉ: Шта?
ЈЕЛКИЦА: Сад ћу да научим ону ноту.
УЧИТЕЉ: Ох, злато моје. (Загрли је и љуби). Тако, ви ме сад волите и ја вас, и сад знате шта је љубав.
АНА (прелази споља на лево): Ови још свирају. (Врти главом и уђе лево).
УЧИТЕЉ: Хоћете ли ме вечито волети?
ЈЕЛКИЦА: Вечито!