Чин 4, Сцена 1: НАДА, ЈЕЛКИЦА
ЈЕЛКИЦА (у краткој сукњи као и у првом чину. При дизању завесе стоје обе загрљене и плачу): Немој, Надо. Ето, кад ти плачеш, морам и ја.
НАДА: Ћути.
ЈЕЛКИЦА: Не могу да ћутим. Морам увек да плачем, кад тако други плаче, а тако исто морам и да се смејем кад се други смеје.
НАДА: Остави ме, лакше ми је кад сам сама.
ЈЕЛКИЦА: Ево ти сад. А што да те оставим?
НАДА: Кад би ти само знала колико сам ја несрећна!
ЈЕЛКИЦА (истргне се из загрљаја, кроз плач): А зар ја нисам? Ето… морам опет да носим кратку сукњу.
НАДА: Зар је и то нека несрећа?
ЈЕЛКИЦА: Још каква.
НАДА: Та иди, дериште, ти и не знаш шта је то несрећа.
ЈЕЛКИЦА: Ју, Надо како ти то говориш?… Зар ја не знам шта је несрећа? Па, ето, зар има веће несреће на свету него то: носиш свега три дана дугачку хаљину, сматрају те као девојку и многи мисле да си одиста девојка, па се тако према теби и понашају, па сад… сад опет дете. (Горко плаче). Ах, не, то се не може издржати.
НАДА (милује је): Ћути, лудице једна; то је све само шала. (Боно). Моја је несрећа сасвим друкча. Отеран младожења на онако груб начин, па онда срамота пред светом, и све, све што је најгоре и што се само једној несрећној девојци може десити.
ЈЕЛКИЦА: Па шта ћеш сад?
НАДА: Шта? Ништа. Остаје ми само да се овако гушим у сузама.
ЈЕЛКИЦА: А зар није боље да разговараш са оцем и мајком? Можда је то нека погрешка?
НАДА: Не смем. Избегавам их. Бојим се, бићу груба према њима, јер нећу умети да се уздржим. Они су ми криви.
ЈЕЛКИЦА: Е па, ако су криви, а они нека лепо то и исправе.
НАДА (реши се): Уосталом, то је и најбоље. Говорићу још данас са оцем и мајком сасвим отворено и озбиљно. Решила сам се, морам то учинити, па ма шта било.
ЈЕЛКИЦА: А ја сам се опет најозбиљније решила да сматрам себе великом девојком иако морам носити кратку сукњу.
НАДА: Слушај, Јелкице, ако наиђу отац или мајка овамо, а ти се одмах склони, да ме оставиш насамо с њима.
ЈЕЛКИЦА: Па ево је мајка, долази.
НАДА: Хајде, склони се.
ЈЕЛКИЦА (полазећи): Склонићу се, али да се после опет састанемо, да заједно плачемо. Ја тако волим кад заједно плачемо. (Оде лево).