Чин 2, Сцена 18: ТОМА, СИМА
СИМА (тек Тома пружио корак да уђе лево и сам, а Сима се појављује на задња врата): Е брат-Томо…
ТОМА (застане, окрене се и намргоди се): Шта је?
СИМА: Ама, је л’ истина? У твоју кућу канда просиоци улегоше? Је л’ истина, богати?
ТОМА (једнако на вратима): Истина је.
СИМА: Е, па нека је са срећом… Нека је са срећом!
ТОМА (прилази му): Било са срећом или не било, али бих те ја једно молио: да се не љутиш, али да ми, брате, не долазиш више у кућу.
СИМА: Томо?!
ТОМА: Ето, то ти је.
СИМА: Ама шта је теби, човече?
ТОМА: То што ти кажем. Ми смо, брате, били браћа, а не пријатељи. Ја то знам, и не знаш како ми је тешко. Али те молим, више ми немој долазити у кућу. (Полази).
СИМА (изненађен, увређен): Па реци ми бар зашто?
ТОМА (на вратима леве собе): Тако, због света! (Оде).
СИМА (дубоко увређен, гледа за њим и маше главом, прекрсти се, окрене се и пође напоље, а завеса пада).