Чин 2, Сцена 2: ПРЕЂАШЊИ без КАЈЕ
НАДА (нежно): Вас је жао, оче, за вашом фотељом?
ТОМА: Није… Што би ме било жао?
ЈЕЛКИЦА: Па јесте. Шта би имало да вас буде жао, кад ће овамо доћи лепше ствари?
НОСАЧИ (уносе мали фини сточић и два табурета).
НАДА: Овамо, овамо… Тако… Ову столицу овако, а ову овако… Ето, сад је лепо. (Носачима). Сад можете ићи, нема шта више.
НОСАЧИ (одлазе).
ТОМА: Тако… (Разгледа). Ето вам сад нове собе.
НАДА: Је л’ те, оче, да је лепо?
ТОМА: Може бити и да је лепо. Ја не знам. Мени је и оно било добро. (Седне на канабе па скочи). Па ко може овако ниско седети? Изгледа ми, боже ме прости, као да сам чучнуо, а не да сам сео. (Стане пред табуретом). А шта је ово?
ЈЕЛКИЦА: Па опет столица за седење.
ТОМА (крсти се): Па ко ће ту сести? Изгледаће као рода на оџаку. (Седа). Ето, висе ми ноге, а не може ни да се наслони човек!
НАДА: Ви, оче, као да се љутите што сте нас послушали и узели овај нов намештај?
ТОМА: Не љутим се. (Диже се). Шта имам да се љутим? Само кажем да је био бољи онај стари намештај.
НАДА: Па знам, али кад свет каже да оно није доброј
ТОМА: Због света сам и пристао. А ако је по мени, мени је оно било боље.